Зорица Сентић: Запета

Запета

као да је зрно песка
изгребало једну од сакривених страна мог
сећања
не могу да пронађем праве речи
запета
а толико тога се после запете дешава

Зорица Сентић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зорица Сентић: * 10. септембар 1955 † 04. мај 2014

Фотографије: Веселинка Стојковић

Зорица Сентић: Док чекам сутра

Док чекам сутра

широм отворених врата
налакћена на прозор
док чекам сутра
улази у мене мутна магла
киша ромиња
тихо росе слане капи прошлости
сливају се у мене
док тамо негде сунце сија
на прозору
мени је хладно
а још чекам сутра

док чекам сутра
и сунце се рађа
док чекам сутра
прелиставам јуче
данас је дан био дуг
ноћ је већ
на прозору
мени је хладно
а ја још чекам сутра

док чекам сутра
отворених врата
слутим да ми сутра неће доћи
никада
сутра не долази
ваљда због јуче
код мене је увек данас
на прозору
мени је хладно
а ја још чекам сутра

док чекам сутра
на прозору
мени је хладно
код мене је увек зима
од како тебе нема
а ја још увек чекам сутра

код тебе је остало моје пролеће

Зорица Сентић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зорица Сентић: Угаси тишину

Угаси тишину

угаси тишину
и ћути
затвори очи
и погледај у себе
ако приметиш сенку светлости
ако чујеш неку буку
један крик или сјај једног гласа
још верујеш!

сватићеш битно
и можда невидљиво, видећеш
у множини те гомиле
у том мноштву зашто
златних зрна изгубљених
одговора и питања
ако  распознаш у себи
у сумраку једно твоје зашто
светлост од једног малог комадића сјаја
траг који се вуче у теби
без сумње....
то је крик од речи који ниси разумео
у том безмерном вулкану
за време експлозије одговора без питања

једна душа пријатеља, мали део ње лебди сваке ноћи
недалеко од тебе
немој се изненадити
ако распознаш у себи бар мали део ње
ако је распознаш у себи
чућеш и… осетићеш извесност
од некадашње сумње

имај веру у себи
ако не у њој
говори себи
приметићеш више – како
никад није касно
једно вече
слушаћеш се
једно друго
чућеш се

она
она ће бити увек ту
онда, често погледај у себе
затвори очи
и ћути
наћи ћеш своју истину

а она
можда сам ја

Угаси тишину

Зорица Сентић

Београд, 2005.

Зорица Сентић: Двије пјесме

* 10. септембар 1955   † 04. мај 2014

Страна

имао је срце насликано на лицу
плео је ноте врховима својих прстију
музику у дубинама очију
на његовим уснама спавали су плави пољупци
окретао је стране
човек без година
једне ноћи прокрстарила сам његовим осмехом
сад проводим ноћи у писању и сањарењу
не могу више ни да спавам
он можда никада неће прочитати
морам да окренем страну

Зорица Сентић

Мирослав Б. Душанић

Волим нâс ја

морало је тако бити
исте су све приче
моје ноћи су другачије
дал’ је морало све
баш све
тако бити ...
до запете, моје приче су исте
ја једино имам право да их пишем другачије
јер су моје приче
моје успомене
једино нâс успомене чувају од заборава
једино успомене лече душе
једна тишина шапнута у телефон
илузија једног осмеха
једна мисао
један поглед у коме видимо себе…
фотографија у којој препознајемо
то што се не препознаје…
траг нота што нам свирају
нечујну музику
реченице што звоне истинито…
једна посвета и речи које дрхте…
поруке што избришемо да заборавимо
од страха да су можда једном биле истините
датум рођења који смо слагали
да истини помогнемо
мали осмех који додајемо животу...
неко обећање што још увек нисмо дали…
прве прилике, па и друге…
последње речи или прве…
ружа коју нећемо да бацимо
мирис целог тог дана остао на њеним латицама...
свећа која још гори само у нашем сећању
од те последње вечере са...
вечере без вечере
тог деветог-десетог септембра...
та једина успомена
од тог једног дана
… та једина не успомена
филм би се звао
ја нâс волим
волим нâс ја
што више копкам по сликама, дружим се са опасностима
да у облаке одем
да се бар за облаке удам
остаје ми сенка течности
да дођем до разума врелог
и опет прође Анђео
Анђелов мирис зна да осветли успомене
ал’ никада више
више никада
никада нећу говорити писцу
не док је он присутан…
чак ни у сновима…
успомене моје
приче су моје
другачије да их пишем имам право једино ја
исте су приче моје до запете
тако...
све баш
све је морало
другачије су ноћи моје
приче све су исте
бити тако је морало
ја нâс волим
волим нâс ја

Зорица Сентић

Мирослав Б. Душанић