 |
угаси тишину
и ћути
затвори очи
и погледај у себе
ако приметиш сенку светлости
ако чујеш неку буку
један крик или сјај једног гласа
још верујеш!
сватићеш битно
и можда невидљиво, видећеш
у множини те гомиле
у том мноштву зашто
златних зрна изгубљених
одговора и питања
ако распознаш у себи
у сумраку једно твоје зашто
светлост од једног малог комадића сјаја
траг који се вуче у теби
без сумње....
то је крик од речи који ниси разумео
у том безмерном вулкану
за време експлозије одговора без питања
једна душа пријатеља, мали део ње лебди сваке ноћи
недалеко од тебе
немој се изненадити
ако распознаш у себи бар мали део ње
ако је распознаш у себи
чућеш и… осетићеш извесност
од некадашње сумње
имај веру у себи
ако не у њој
говори себи
приметићеш више – како
никад није касно
једно вече
слушаћеш се
једно друго
чућеш се
она
она ће бити увек ту
онда, често погледај у себе
затвори очи
и ћути
наћи ћеш своју истину
а она
можда сам ја
Угаси тишину
Зорица Сентић
 |
| Београд, 2005. |
Нема коментара:
Постави коментар