Мирослав Б. Душанић: Писмо за Хамбург

Мајк (Mike)

Писмо за Хамбург

                             (Мајку)

Моји дани трају и трају

И ничег другог у соби нема

Једно дијете у комшилуку плаче

Стално гласније

Не желим да читам

Шта у новинама објављују

Нека ме ђаво узме под своје

Од данас сам на оба ува глув

Вјеруј ми. Боље је тако

Не желим никог да видим и чујем

Немам времена

Али ти можеш да ме позовеш

Узми слободно један повећи гутљај

И у глави се брже окреће

Сјећања навиру и губе се како им драго

Покушај! Молим те! Добро је то

Срж да схватиш

Тад више није тако болно

И увијек и увијек поново

Ноћу ћеш пронаћи своје снове

Не слушај како душа усамљено вришти

Ти заш да те ионако нико не разумије

Мораш да дјелујеш временски неспутано

Ова држава само шкргуће зубима

И ништа се више важније не догађа

Ни у шуми није као што је некад било

Вук само режи оптерећен сјећањима

А ипак се не ослобађа старих мука

И жедни и гладује

Зато што земља безобразно и поданички

Своје ноге шири и сваком се подаје

Доврага!

Живот је тако кратак

Ах! Ја осјећам већ моју смрт...

(Хилдесхајм; 2008./2013.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: И ову ноћ сам остао будан

И ову ноћ сам остао будан

по жељи моје супруге
за вечеру сам припремио прасећу џигерицу
на мој начин: пикантну, динстану с луком,
с печуркама,
с кришкама јабуке, свјежим чилијем
и зачињену крупно мљевеним бибером,
листовима менте и босиљком
тек на крају додао сам ситно сјецкан першун
и нешто соли
прије тога џигерица је одстајала у маринади
начињеној од маслиновог уља,
течног меда,
ароматичног сојиног соса и квалитетног
италијанског сирћета

и док сам полако као и увијек спремао јело
примијетио сам да све слабије видим
да су се ожиљци од операција нагомилали
да боле на сваку промјену времена
а данас је лила ситна киша
сијевало у кољенима
грмјело уздуж кичме, затезало мишиће
и прсте сам теже него обично покретао
данас нисам ништа посебно написао
прочитао сам пар текстова од пријатеља
у интернету
и то с великим напором
и двије три пјесме, тек толико
да скупим снаге и овај дан приведем крају

три сата послије поноћи, још увијек сједим
у дневној соби, никако да одем у кревет
палим цигарету једну за другом,
сан не долази, болови не престају,
надиру у таласима, кидају —
и кидају, и кидају
као да нисам ни узео морфијум

у кухињи на столу је остао да лежи нож
с траговима крви
не знам зашто га нисам опрао...

02. фебруар 2013.

Мирослав Б. Душанић

Процедурална поезија: (не)функционално и парадоксално

© by Алексей Бедный - Kвадрат

zidovi

žurim na tramvaj

da se vratim praznoj

kući

punoj sudoperi

idiotskom radio

programu

vestima

od juče

koje ponovo danas

čitaju

pogrešnoj ali ipak

groznoj

vremenskoj prognozi

neispeglanom vešu

prašini

pročitanim knjigama

razmeštenom krevetu

koji liči na

napuštenu grobnicu

zidovima

koji me čuvaju

od ljudi

među kojima

uzalud tražim

tvoj

pogled

© by Zoran Trklja

zoran trklja / CC BY-NC 3.0

© by Алексей Бедный - По ту сторону

није ли то моја пјесма

једна

сјебено свакодневна пјесма

моја пјесма

иако је пронађох

у твом блогу

мислим

и не само мислим

убијеђено тврдим

да сам је ја написао и

онако немарно

и журно

опијен знојем

и стијешњен у трамвају

затурио у једном од

многобројних

џепова

и онда као и увијек

тражећи цигару

изгубио

замишљен и

љут што не успјех

да је задржим

макар једно вече

на тротоару или

било којој улици тог посраног

града

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Такав је крај

Мирослав Б. Душанић

Такав је крај

много волим да пишем
ријечи у пролазу
дан и ноћ
и много волим стан
у коме живим ја
ту су свјетлост и мрак
све вријеме сам у
једном тијелу
све вријеме сам
у покрету
срећан
у неким тренуцима
и онда у једном
трену
сукоб је неминован
ваздуха нема

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Треба ићи пјешке све док ме не удахнеш

Треба ићи пјешке све док ме не удахнеш

                                      за мају видмар

из чела вода ти цури на саксије

залијевајући ружичасте цикламе

преко прстију пјени

преко бедара низ глатку ногу

натапа тепих од грубе вуне

босоног носим биље миомириса пуно

утрљавам у твоју кожу

исцијеђен сок лимунове коре

сушим банане и палим лојанице

зидови се у бјелини губе

и очи не налазе разлога

да застану — да продру у циглу

клин из руке христове — окаљан

и крвав изнад обрва заривам

— плачем мутну сузу

/ гојазна тијела испишавају пиво

ту поред нас у траву /

и ми заривамо нокте у бијеле вратове

твој бол повлачи бол моје утробе

из чела зјапи рупа коју остави хефест

вода силоама отече

и са њом лица познатих нам пријатеља

ми још увијек испреплетени стојимо на цести

и заривамо клинове у руке христове

у његове руке — у његове руке

викала си и крварила лимунов сок

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Oтишао поезији у сусрет

Стара разгледница Дервенте

Oтишао поезији у сусрет

мојој уплаканој мајци

рецимо да сам прошао поред твојих руку

мимоишао поглед и залутао у полице са књигама

да сам разбацивао листове по угловима куће

газио их не обраћајући пажњу на исписане текстове

да сам испио кафу – завитлао шољу

и погодио икону светог трифуна на зиду

да сам музику прошао и омоте плоча - рекламе

и улицу да сам прошао поквашену леденом кишом

да сам упртим прстом обарао сјенке издужених

кровова - док су на њима чучале птице

огромне попут облака изнад дервенте пред кишу

и да је набујала укрина односила предјеле и људе

рецимо да сам загњурио главу у гомилу отпадака

ригао ватру - док су ми из уста бауљали црви

безгласно гибало се јутро - ваздух отежао

да сам њиме пловио док су пуцкетале гране

кестенова и спарушене ружине латице

падале по твојој кожи - мекој и танкој

да сам се удаљио плачући

и отишао заувијек из твог видокруга

рецимо да оплакујеш самоћу - милујеш ружино трње

ослушкујеш моје кораке како одзвањају низ улицу

узимаш црквени календар сакривен испод јастука

и убиљежаваш велику празнину

Мирослав Б. Душанић  

(1980-2006)

Мирослав Б. Душанић: Слике из дјетињства

"untiteld" © by David Stoupakis

Слике из дјетињства

тешки звекет катанца и ланца

огледало и икона у позлати

метла у углу собе

поред камина црна мачка

титрави пламичак свијеће

струјање подрумске хладноће

пуцкетање старог намјештаја

једнолично лупање на тавану

давно заборављених предмета

то је спор — понекад осјетљив

али веома узбудљив посао

— вршити попис једног свијета

који се не може дотаћи

Мирослав Б. Душанић