 |
| Мајк (Mike) |
Писмо за Хамбург
(Мајку)
Моји дани трају и трају
И ничег другог у соби нема
Једно дијете у комшилуку плаче
Стално гласније
Не желим да читам
Шта у новинама објављују
Нека ме ђаво узме под своје
Од данас сам на оба ува глув
Вјеруј ми. Боље је тако
Не желим никог да видим и чујем
Немам времена
Али ти можеш да ме позовеш
Узми слободно један повећи гутљај
И у глави се брже окреће
Сјећања навиру и губе се како им драго
Покушај! Молим те! Добро је то
Срж да схватиш
Тад више није тако болно
И увијек и увијек поново
Ноћу ћеш пронаћи своје снове
Не слушај како душа усамљено вришти
Ти заш да те ионако нико не разумије
Мораш да дјелујеш временски неспутано
Ова држава само шкргуће зубима
И ништа се више важније не догађа
Ни у шуми није као што је некад било
Вук само режи оптерећен сјећањима
А ипак се не ослобађа старих мука
И жедни и гладује
Зато што земља безобразно и поданички
Своје ноге шири и сваком се подаје
Доврага!
Живот је тако кратак
Ах! Ја осјећам већ моју смрт...
(Хилдесхајм; 2008./2013.)
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар