Јела Спиридоновић Савић: Фебруар

Фебруар

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути.

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ'ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још „Збогом“
шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича, која ћути.

Јела Спиридоновић Савић

Београд 1939.

Јела Спиридоновић Савић: Пергаменти (фрагмент)

И онда једне ноћи
у светој самоћи
чух тихи Глас,
ко голуб бео,
мекани цео
ко паперје беле птице:
„Покри твоје лице
и заборави себе.
Ако будеш увек
чекао Спас за тебе,
и кружио увек
око твога Ја
ко соко око куле,
а ти збаци црну ризу,
ено,
градови су близу
а ти знаш пут…
 
Не мисли, Мили, да сам крут,
но треба да видиш
у тмини светли прст,
и сазнаш:
да носити Крст
значи велику Славу.

Јела Спиридоновић Савић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јела Спиридоновић Савић: У љубави је најдубље Знање (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

Заборави на себе
и спас сопствене душе,
и док народи се у незнању
и црној мржњи гуше,
и један другог гони,
и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској
пиши просте
вечне речи,
што од душе иду души...
Векови ће проћи
и људи ће нови доћи
и рећи
"Колико времена већ прохуја"
а волеће увек ко и стари
само просте, искрене ствари:
мирис цвећа,
пој славуја,

Ти буди
та искрена проста Реч,
па уместо бриге
за душу своју
и вечна неба,
ти чини
што другоме треба:
лечи где боли,
и воли.
То ти је моје
цело завештање.

Јела Спиридоновић Савић

Мирослав Б. Душанић

Јела Спиридоновић Савић: Пергаменти (фрагменти)

*11. 01. 1890  † септембар 1974.

Пергаменти

(Нашао и превео брат у Христу Стратоник)

                      нашем Исусу Христу.

                      У манастиру Ватопеду

                      Године 1194. у Господу

Господе, седам година је прошло,

седам година дуги,

а ја не прођох

као други

у свој Твојој Слави

још ми се не јави Ти

Господе… (…)

Заборави на себе

и спас сопствене душе,

и док народи се у незнању

и црној мржњи гуше,

и један другог гони,

и један другог руши.

Ти у твојој ћелији уској

пиши просте

вечне речи,

што од душе иду души…

Векови ће проћи

и људи ће нови доћи

и рећи:

“Колико времена већ прохуја”

а волеће увек ко и стари

само просте, искрене ствари:

мирис цвећа,

пој славуја,

Ти буди

та искрена проста Реч,

па у место бриге

за душу своју

и вечна неба,

ти чини

што другоме треба:

лечи где боли,

и воли.

То ти је моје

цело завештање.

У љубави је најдубље Знање.

И ја седим у ћелији уској

и пишем с дана на дан

док ми Лепота

прозоре пљуска,

ја сам као малена златна љуска

а живот је сав ко Сан.

И  писаћу тако дан по дан,

слагаћу атом на атом,

да ли ћу икад постићи

да саградим Ти велики дом,

огромну катедралу?

Ти видиш Боже

способност ми малу

а велику Љубав моју.

(…..)

Јела Спиридоновић Савић