ПРАВИ ЧОВЈЕК

«Прави човјек који сједи у кући и мисли праве мисли, чуће се на хиљаду миља.»

Кинеска пословица

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Никола Тесла

«Не жалим што су други покрали моје идеје, али жалим што немају своје... Садашњост је њихова, но мени припада будућнст.» 

Никола Тесла

Паоло Сорентино

Paolo Sorrentino

«Тајна среће јесте да не очекујете никада ништа.»

«Ако се суочите са животом онаквим какав заиста јесте, плакаћете сваки дан, то вам не гине!»

«Многе ствари ми се не свиђају, присталица сам једноставних идеја. Волим уметност која се базира на осећањима, а не ону чији је концепт мисао и која долази из мозга. То је мој приступ. Ако нешто изазива емоције, то јесте уметност, а ако о нечему морам да размишљам и питам се шта је уметник хтео да каже, то није уметност.»

Паоло Сорентино (Интервју за Блиц, 23. јануар 2014.)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић: Шетња поред Елбе (Хамбург) - Лучиндан 2014.

Тако је савјетовао Јосиф Панчић

* 17. 04. 1814. - † 08. 03. 1888.

«Чим будете боље познавали све оно, што се на људе и земљу, која вас је родила, односи, тим ћете боље умети да примените оно, чему се у школама или књигама научите, тим ћете зрелије моћи да судите, шта је од светских установа, од важних изналазака науке и вештине за народ потребно и корисно, шта ли прерано и штетно.»

Др. Јосиф Панчић: Копаоник и његово подгорје

(његов говор о Св. Сави у В. Школи, 1869. године)

© by Blanca Juan Palau

Будимо људи!

Мирослав Б. Душанић

«Човек не може да бира време у којем ће се родити, ни где ће се родити. Ни околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али бирамо да ли ћемо бити људи – увек и свуда или нељуди.»

Патријарх Павле

/Мудрица. Часопис Основне школе “Деспот Стефан Лазаревић” Број 17-18, Београд, јануар-јун 2013./

 

Мирослав Б. Душанић

Charles Van Doren: Povijest znanja

Uzroci rata
 

Zašto je došlo do rata? On nije bio logički potreban, ali možda rat nikad ne možemo potpuno izbjeći. Desetak puta prije 1914. činilo se da će izbiti opći rat, ali to se nije dogodilo. Istina je da je potreba za zadovoljavanjem njemačkih "legitimnih potraživanja" za afričkim kolonijama bila sve neodložnija.
Također je istina da su unutarnji balkanski sukobi postajali sve žešći. A ima istine i u tvrdnji da je strpljivost svih sukobljenih strana bila sve tanja. Ali postojala su i dva druga uzroka koje treba spomenuti i pretresti.
      Jedan je Freudovo objašnjenje. Ljudima treba rat, kao da je govorio, kako bi olakšali nepodnošljivi teret civilizacije. Alternativa ratu je neuroza, individualna i skupna, koja također može postati nepodnošljivo uništavalačka. Ljudi ne mogu vječno glumiti civiliziranost. Za duboke ubilačke nagone mora im se omogućiti odušak. Snovi nisu dovoljni. Potrebno je i djelovanje. Je li svako
djelovanje valjano, odnosno je li dobar nadomjestak ratu?
      Jer rat ne samo što dopušta ubijanje na okrutan i nečovječan način, način na koji to oduvijek želi podsvijest, nego na izvanredno proturječan način iz ljudi izvlači najbolje u njima. Kad su u pitanju život i smrt, igra poprima značenje kakvo inače ne može imati. Rijetko se vojnik vrati iz borbe bez osjećaja da se na neki način pročistio, da je dosegao vrhunce djelovanja i osjećaja kakve nikada prije nije doživio. Jedna od tragedija Vijetnamskoga rata bila je mali broj vojnika koji su to osjetili. Umjesto toga osjećali su se okaljano, prevareno i ismijano.
      U takvom je tumačenju rat neodoljivo, premda krajnje opasno iskušenje. Rat privlači muškarce, ali i žene, i privlačio ih je tijekom cijele ljudske povijesti. Možda kao iskušenje rat na posljetku gubi svoju privlačnost. Ako je tako, i ako je razlog tome tragična pogreška Vijetnamskoga rata (barem s američkog motrišta), tada je taj rat najbolji koji su Amerikanci ikad vodili.
     Postoji još jedan mogući razlog početka rata 1914. Taj je razlog dosada.
     Spomenuo sam da je jedno objašenjenje pada Zapadnoga Rimskog Carstva u 5. stoljeću po Kristu također bila dosada, duboka i neizlječiva čama koja je poput kiseline razjedala dušu. Carstvo je preživjelo pola tisućljeća, ali njegovi problemi nikad nisu riješeni. Nikad nije pronašlo djelotvoran, a kamoli dobar način izbora vladara pa su gotovo svi njegovi carevi bili čudovišta - glupi, neznalice i okrutni - uz nekoliko iznimaka tijekom zlatnoga doba Antonina. Bogati su postajali bogatiji, a siromašni siromašniji, ali bogati nisu bili sretniji od siromašnih. Zbog toga su barbari, kad su stigli, "zapravo bili svojevrsno rješenje", napisao je grčki pjesnik Konstantin Kavafis (1863.-1933.). 

     U pola stoljeća prije 1914. niz je briljantnih, rječitih i očajnih umjetnika pokušao europsku buržoaziju probuditi iz smrtonosne učmalosti. Buržoazija isprva nije vjerovala da je učmala jer je vrlo marljivo skupljala novac. Skupljanje novca nije junačko ljudsko djelo! uzvikivali su umjetnici. Skupljanje novca do smrti je dosadno!
    Na neki je način takvo stanovište imalo smisla. Vladajuća buržoazija, najkulturnija klasa uz kapitaliste i poslovne ljude, ponašala se kao da joj je smrtno dosadno. Novac je bio dosadan, ali što je gore, i mir je bio dosadan. Na posljetku, dosadu više nije mogla izdržati pa je dopustila da počne rat.
      Poput čarobnjakova učenika, nije očekivala da će rat biti tako strašan ni tako dugotrajan. Ratovi su, doduše, uvijek takvi, ali to kao da zaboravljamo. Na kraju su svi željeli da rat nikad nije ni počeo. Ali počeo je jer je to htjelo dovoljno ljudi. Tako je s većinom stvari koje se dogode ljudima, bez obzira jesu li dobre ili loše.

ISBN: 953-196-624-9

Звучи само као пјесма...

© by Blanca Juan Palau

Вишеструке заробљености

– Србија је    заробљена вишком    политике и мањком економије.
– Србија је    заробљена вишком    власти и мањком части.
– Србија је    заробљена вишком    подобних и мањком способних.
– Србија је    заробљена вишком    самозваних реформатора/деформатора и мањком правих  креатора.
– Србија је    заробљена вишком    површности и мањком темељности.
– Србија је    заробљена вишком    глупости и мањком мудрости.
– Србија је    заробљена вишком    прошлости и мањком будућности.
– Србија је    заробљена вишком    самопонижења и мањком самопоштовања.
– Србија је    заробљена вишком    речи и мањком дела.
– Србија је    заробљена вишком    сиромаштва и мањком богатства.
– Србија је    заробљена вишком    народних кухиња и мањком народних библиотека и народних музеја.
– Србија је    заробљена вишком    странака и мањком домаћих банака.
– Србија је    заробљена вишком    похлепе и мањком доброте.
– Србија је    заробљена вишком    корупције и мањком одговорности.
– Србија је    заробљена вишком    маркетинга и мањком стварних резултата.
– Србија је    заробљена вишком    контроле медија и мањком слободе критичке   мисли.
– Србија је    заробљена вишком    старости и мањком младости.
– Србија је    заробљена вишком    диплома и мањком знања.
– Србија је    заробљена вишком    одлива мозгова и мањком прилива капитала.
– Србија је    заробљена вишком    закона и мањком права.
– Србија је    заробљена вишком    Европе у Србији и мањком Србије у Европи.

Проф. др Мирко Васиљевић 
(фрагмент из обраћања дипломцима поводом Дана Светог Саве 2011.) 

ACTA DIURNA  - Број 32, јануар – март 2011.

Душан Пророковић: Народ зна, елита не зна

© by Матеја Душанић

»Србија личи на пијанца који свако јутро почиње речима како је алкохол штетан, а ниједно вече не дочека трезан.«*

 Душан Пророковић  

* Не могу да кажем да ми се ова изјава свиђа (волио бих да је друкчије!)... Али на велику жалост, ова изјава је тачна.

Стави ме у твој блог и пусти ме да плачем

Понекад не постојим. Нема ме.

Само благо померање мојих груди при пригушеном издисању одаје да сам жива. Кад одлучим да се увучем у себе и лижем своје ране. Кад кажем да ми је доста свега. Кад ућутим.
Умем да ћутим и умем да ме нема на милион различих начина.
С музиком. Без музике.
Уз сузе. Без суза.
Са смешком од којег ми је горко у устима. С набораним челом.
Скрштених руку и ауром затвореном за сваки спољашњи утицај.
У мраку. Под отвореним прозором без завеса. Кад свиће. И кад залази сунце.
Још нису пронађене шарене таблете које би биле делотворне кад ја одлучим да је време да отпатим свој део свакидашње боли, у чемеру огрезлог света којем припадам и који се рони пред свима. Који ће, можда, наставити да постоји и када нас не буде. Или ће се, ипак, распрснути заједно са нама, онда, када врачеви не промаше…

Кад одлучим да ме нема и кад, тако, одужим своју дозу горчине, понесем своје парче крста до негде, па се вратим, онда сам скоро ко нова. Ко да ме никада није било иза границе постојања и ко да сам одувек само за смех, само за сласти знала.
И зато, стави ме у тај твој блог, ионако се препознам у њему и онда кад ме ни тамо нема.
И пусти ме да плачем. Док не одлучим да се вратим.

Негославље - Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Нека пред тобом сви људи буду једнаки...

@ by Библиофилско Друштво Републике Српске

«Нека пред тобом сви људи буду једнаки с обзиром на добро дело. Јер, на тај начин можеш и недостојне привући добру.»

Преподобни Исаак Сирин

Ако Србија може без Косова, може и без мене

Синиша Ковачевић

Што се мене тиче, мени Европа без Косова и Метохије не треба. А то ће бити коначни услов, живи били па видели. Ако Србија може без Косова, може и без мене. Ако ће то, тој и таквој Србији, уопште бити битно. Живећу у Републици Српској. Ако и ње, поред ових и оваквих на власти буде било; ако не, онда одох у Аустралију. Тамо бар има Срба и ћирилице. 

Синиша Ковачевић

Плакат

Плакат

Већ се смркавало када је на плакату

мирно залазио

процес флуоресценције

Филип Завада

Радмила Лазић: Емигрантика или освртање у гневу

„Но, бити прогнаник из сопственог завичаја добро звучи за књижевну биографију.“
Радмила Лазић

Неумјерене изјаве госпође Радмиле Лазић на рачун наше емиграције, не доводе у питање њене пјесничке квалитете, али код мене је пала на испиту човјечности...

Не бих желио да њену поезију у будућности, посматрам и доживљавам као „добро oсмишљен конструкт“...

ЦЕНЗУРИСАНИ КОМЕНТАРИ: Борис Лазић о емиграцији

Интервју В. Новости: Душан КОВАЧЕВИЋ

ПУТ НЕОБИЧНОСТИ

Илустрација: Јасна Николић

Не дај Боже да се множе!

...од измета се пита не прави а од пите измет лако: лажне наше величине, вође и политичари јесу само именом Срби, а понижења каква нам управо приређују досада нисмо искусили.

Момчило Селић

Улрих Шилер: Њемачка и "њени" Хрвати

Ulrich Schiller: Deutschland und „seine“ Kroaten

Vom Ustaša-Faschismus zu Tudjmans Nationalismus

Vorwort: H. Koschnick

Donat Verlag, Bremen 2009

ISBN: 978-3-938275-70-2

Preis: 14.80 €

Усташки крвави трагови

У својој књизи „Њемачка и њени Хрвати“ са поднасловом „Од усташког фашизма до Туђмановог национализма“, њемачки аутор Улрих Шилер, бивши кореспондент из Београда, Москве и Вашингтона за АРД (њемачки Први телевизијски програм) и реномирани недјељник „Вријеме“, прати и описује крваве трагове које су иза себе оставили хрватски националисти у Другом свјетском рату, послије њега али и у најновијем хрватско-србском сукобу у Хрватској и Босни и Херцеговини. На 228 страна колико садржи ова књига, он наводи прецизно и хронолошки историјске доказе са којим све то поткрепљује. На начин како је књига написана, могла би да носи и поднаслов „Историја хрватско-србских сукоба од Другог свјетског рата до данас, са посебним освртом на улогу Њемачке“.

Он наводи прва, од стране Хрвата над Србима извршена, етнички мотивисана масовна чишћења у Херцеговини, која су се догодила одмах послије проглашавања Независне Државе Хрватске. Масовне прогоне и убиства Срба без устручавања назива геноцидом. При свему томе он ни у једном тренутку не занемарује улогу Нијемаца, католичког клера и самог Ватикана. Такође описује партизански обрачун са Усташама и њиховим присталицама одмах по завршетку рата, али се истовремено осврће и на њихово, уз свесрдну помоћ католичких свештеника и Ватикана, организовано спашавање и пребацивање у Јужну Америку путем такозваних „Пацовских канала“. Он објелодањује да је већина најозлоглашенијих Усташа са комплетном заповједном структуром спашена.

Аутор није заобишао ни дјеловање хрватских емиграната у иностранству који се одвијао уз знање, па чак и уз логистичку подршку земаља домаћина. Њихово терористичко и сепаратистичко дјеловање назива „Клеро-фашистичким Џихадом“. Описане су појачане усташке активности нарочито од шездесетих година прошлог вијека, као и најмлађе генерације хрватских националиста. Он посебно наглашава континуитет њиховог дјеловања, које своју ренесансу доживљава доласком на власт религиозног националисте, Фрање Туђмана. У књизи је више пута истакнута срамна улога Њемачке и њених лидера у распаду бивше Југославије, посебно Хелмута Кола и Геншера који су заобишли Савјет УН и једнострано признали Хрватску.

Добро обавијештеном србском читаоцу су сви ови подаци добро познати, новина је у том да се они по први пут документовано представљају њемачком читаоцу, који је до сада Хрвате познавао само „као добре и жртве“ а Србе у лику „распуштених хорди лоших момака“. Сумњам да ће ова књига у скоро вријеме бити преведена на Србски (да ли ће уопште?), али за оне који разумију њемачки језик је документ вриједна пажње.

Мирослав Б. ДУШАНИЋ

Arnold Schoenberg (1874 - 1951)

Arnold Schoenberg

Kunst ist der Notschrei jener, die an sich das Schicksal der Menschheit erleben.
(Arnold Schönberg)

Умјетност је вапај оних, који судбину човјечанстава доживљавају на себи.
(Aрнолд Шенберг)

Moses und Aron (Excerpts, 1 of 2)

Moses und Aron (Excerpts, 2 of 2)