Димитрије Николајевић: КАД УМРЕ ЧОВЕК

КАД УМРЕ ЧОВЕК

Зар могуће то: Умре човек, више га нема!
До јуче био са нама, на њега и са њим
Сви смо рачунали. А остала тек дилема:
Можемо ли и како се помирити са тим?

Хеј, није то било ко и макар шта, већ човек
Од мисли, речи и дела, онај иза кога
За један живот свак’ сиромашнији остаје,
А са њим к’о и себе да имасмо на претек!
Зар никад да не пружи руку, крочи му нога;
Ил’ се то с победама дослухују издаје?

Да, знамо, све се мења и ништа вечно није,
Ал’ кад умре човек засузи чак и камен,
А тек душа? Сви губимо, само бестрагије
Ништавилу принесу још један згасли пламен.

Димитрије Николајевић

Фотографије Цркве Покрова Пресвете Богородице у Растуши: госп. Сувајац

Димитрије Николајевић: У СТРАХУ ВЕЛИКОМ

* 01. јул 1935  † 14. децембар 2015

У СТРАХУ ВЕЛИКОМ

У страху сам од онога
што ће се догодити
Мимо Бога,
Још више од свега
што неће.
И једно и друго с пута
Који се ваља
Низ побрђе,
Упире у мене
Око претеће.
Не знам
Које је веће
И од кога више
Да се чувам
И мистрију
Скријем од рђе.
А, ево,
И кише,
Пада на Србију.

Димитрије Николајевић

Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Димитрије Николајевић: ВЕЧЕРЊА РОСА

ISBN: 978-86-87863-21-7

Затурено место

Живети у провинцији
До које једино стиже галама велеграда,
Значи хтели – не хтели, бити ничији
Ма био споменик жив
Који се као риба на сувом копрца
Усред свог рукосада.
А нико му није крив
Што попут оне народне:
„Далеко од очију, далеко од срца“,
Скрајнут бива
И закинут често.
Неретко његове њиве плодне
Препокрије коприва
Са рођењем стеченим правом
На затурено место
Обрасло заборавом.

Ветрушине

Створе се наједном,
бану однекуд. Испреврћу небо и земљу
покрену мора и реке
избаце из корита.
Сруше све што стоји на климавим ногама
и потпале пожаре. Оду и врате се
ако су нешто заборавили.
Подсећају на ратове
и више од тога –
на кратку људску памет
и опомињу. Прете да једном
ничега другог
неће ни бити
до владавине промаје.

Димитрије Николајевић

Мирослав Б. Душанић

Димитрије Николајевић: Бајка

Бајка

Све је бајка и сви смо у њој,
А стварност се само причињава.
И нико никада није свој,
Свако се а да то и не зна
Судбини додворава
Да при вожњи по великом кругу
Буде крајње опрезан
Јер нико не жели да испадне
Из те бајке у свом лугу.
И свако би да му се време
При навијању сата
Што је могуће дуже дадне,
Макар теглио најтеже бреме
Све док се точак врти
И не затворе сва врата.
Баш то би иако наслућује
Да ће у ону стварност праву
Стићи тек после смрти
Кад круг свој пропутује
И себе и све што има
Остави забораву
Од магле, пепела и дима.

Димитрије Николајевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Димитрије Николајевић: Све чему си се надао

Све чему си се надао

Све чему си се надао пропало је,
Остала је само звездана прашина
Она, испод које
Камена тишина
Још одјекује
Кроз све што се чује

Остајеш са оним што ниси имао,
А могло ти је заслужено припасти.
Живот те препознао
И варком смрт части
Која те бела
Још није однела.

Е, томе се надао никада ниси,
Јер у том замршају нечега има
И о концу виси
Миленијумима;
Ко га прекине
Стиже до истине.

Њене ћеш све тајне упознати и ти
И домоћи се свега што ти пропало,
Ал' мораш пристати
Криво огледало
Да те зачара,
Које други свет отвара.

Тамо жеш као и сви други отићи
Кад смрт угледаш у своме црном плашту.
Не плаши се ићи
С њом као кроз машту;
Она није крај -
Њом почиње бескрај.

И у њему да се снађе морала би
Твоја душа у којој је сва суштина
Бића и њом граби
Да ти бескрајина
Блискија буде
И од родне груде.

Зато што си овде рачуне платио
И преплатио уз највећу камату.
Јоште и патио
Са омчом о врату,
Срећом би ниска
А и ти без вриска.

Тако се прича о жићу завршава
У коме се и преко могућег хтело
Све док се дешава
И бучи врело
Од живе воде - 
Све док је слободе!

Димитрије Николајевић
/ЛМС, јун 2012, књ. 489, св. 6 Нови Сад/