 |
Све је бајка и сви смо у њој,
А стварност се само причињава.
И нико никада није свој,
Свако се а да то и не зна
Судбини додворава
Да при вожњи по великом кругу
Буде крајње опрезан
Јер нико не жели да испадне
Из те бајке у свом лугу.
И свако би да му се време
При навијању сата
Што је могуће дуже дадне,
Макар теглио најтеже бреме
Све док се точак врти
И не затворе сва врата.
Баш то би иако наслућује
Да ће у ону стварност праву
Стићи тек после смрти
Кад круг свој пропутује
И себе и све што има
Остави забораву
Од магле, пепела и дима.
Димитрије Николајевић
 |
Нема коментара:
Постави коментар