Звонимир Костић Палански: Аврам

© by Горан Кнежевић

Аврам

Тежак је, памтиш, био пут до Морије.
Нож, скривен, све ти је дубље парао ткиво
Са сваким кораком. Господе, успори је
Или одгоди ту опсену да јагње живо

Преда мном хода, говорио си да спречиш
Удес, да разориш тишину што те мрви.
И није узалуд био тај вапај, те нечујне речи
Просуте низ браду, претворене у капи крви.

Сад ћутиш и сричеш хвалу ономе што је
Послао анђела, чији још увек осећаш стисак
На својој руци. Али у вековима, низ које

Тек ће цурити крв, већ чујеш језиви врисак
Невине деце твоје, заклане зубима звери
На истој стени, у пепелу небеских двери.

18. 6. 2011.

Звонимир Костић Палански

© by Андреја Прокопијевић

Звонимир Костић Палански: Јаков

Мирослав Б. Душанић

Јаков

Корачаш уназад да заметнеш траг
У пустињи што раствара време на трзаје,
Док ноћ не дође и свој звездани саг
Простре над тобом. Тад схваташ да брза је

Одлука да бежиш из завичаја у непознато била:
Уместо постеље песак и камен за узглавље.
Страшно је место, кажеш, кад окрзну те крила
Анђела и покрену ваздух над тобом. Шав је
 
То посред небеса, отворен као лестве, по којем
Небески весници пењу се и слазе. У твојем
Сну они траже место да ти дошапну и озаре
 
Чело да ниси сам, да завет још увек траје.
Где год се пробудиш, подижи камене олтаре
У земљи обећаној, коју ти Господ даје.
 
18. 6. 2011.

Звонимир Костић Палански

Мирослав Б. Душанић