 |
| © by Горан Кнежевић |
Аврам
Тежак је, памтиш, био пут до Морије.
Нож, скривен, све ти је дубље парао ткиво
Са сваким кораком. Господе, успори је
Или одгоди ту опсену да јагње живо
Преда мном хода, говорио си да спречиш
Удес, да разориш тишину што те мрви.
И није узалуд био тај вапај, те нечујне речи
Просуте низ браду, претворене у капи крви.
Сад ћутиш и сричеш хвалу ономе што је
Послао анђела, чији још увек осећаш стисак
На својој руци. Али у вековима, низ које
Тек ће цурити крв, већ чујеш језиви врисак
Невине деце твоје, заклане зубима звери
На истој стени, у пепелу небеских двери.
18. 6. 2011.
Звонимир Костић Палански
 |
| © by Андреја Прокопијевић |
Нема коментара:
Постави коментар