Мирослав Б. Душанић: (Биће касно)

кад ми отиске затру 
охоли и осиони 
и предају ме паучини
и стубовима прашине

кад ми тијело клоне
као цвијет под мразом
и нечујно нестанем на 
далеком сјеверу

кад ми тијело скрасе
са бусеном суве траве
изнад моје главе

биће касно

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наша башта

у нашој башти змије
и трагови гријеха
само је понека пчела

27. 6. 2010.

(Св. пророк Јелисеј)

* * *

у нашој башти кртице

смију да рове

немилице

28. 6. 2010.

(Св. мученик Лазар, кнез

српски – Видовдан)

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Варвари долазе

Мирослав Б. Душанић

Варвари долазе

читао сам писали неки пјесници
(па и они које радо читам и цијеним)
да варвари долазе и остах збуњен
које то нове варваре они очекују
зар нису варвари одавно дошли
ко су ови што нам узеше земљу
уселише се у наше куће и дворишта
пијанче и лумпују нашим улицама
псују нам мајке и вријеђају жене
бесрамно грле и љубе наше кћерке
зар су сви они само претходница 

08. априла 2012.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Снови

Мирослав Б. Душанић

Снови

сједим на обали велике
ријеке и пецам рибу

или

дуња се повила од рода
дјед насмијан пуши лулу

или

читам у хладу винограда
чује се зујање пчела

или...

призивам снове
само оне охоле и лијепе
олупине
нека остану у тмини

(на Крстовдан, год. 2008.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Ћутање

Мирослав Б. Душанић

Ћутање

већ данима не јављам се пријатељу

никако да напишем нешто радосно...
знојим се — тешко дишем — посрћем
путујем кроз ријечи као кроз пустињу

23. април 2010.
(Св. мученици Теранције, Африкан,
Максим, Помпије и остал. 36 с њима)

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 4; Београд, понедељак 30. јун 2014.

Мирослав Б. Душанић: Успутна забиљешка

Матеја Душанић: Црква Св. Димитрија - Лазаревац

Успутна забиљешка

на кога да се пожалим и позивам
како да вратим вријеме уназад и чему то
... избјегавам ријечи клетве
прејаке су то ријечи
и без њих је око нас превише пустоши
не призивам ни свједоке
ту непрегледну колону мртвих лица
више се плашим њиховог доласка
од гњевних погледа џелата
шта да им кажем кад се сретнемо
како да правдам своје постојање
радост и игру моје дјеце
а њихова и данас лутају свијетом
и никако да се удоме и скрасе
како да се исповиједам и причам о човјеку
који је избјегао и још увијек бјежи
о његовом кукавичлуку
и даноноћном ишчитавању молитви
за спас сопственог тијела
док су њихова касапили и гурали у поноре

Мирослав Б. Душанић

© by Атеље Серафими

Мирослав Б. Душанић: Страх

© by Blanca Juan Palau

Страх

рађа се поново та ријеч
заборављена
и одавно окована рђом

та ријеч демона
излази из тишине ноћи

и изједа будућност наше
дјеце

(фебруар/март 1991.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Дневник

Матеја Душанић

Дневник

све је мање-више исто
у ванредном сам стању

из дана у дан
апсурдне ситуације

има довољно лудила
свијет је изобличен

људске душе се касапе

а сопствена немоћ ме
иритира

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Како досегнути срећу...

Како досегнути срећу...

За почетак треба отићи у друго
Вријеме
(дакле, извршити прекорачење)
и успоставити контакт с ониим
Свијетом
(путовање може да буде кратко
и опуштено
или да потраје нешто дуже)

Тамо се живи од памтивијека
у сфери нових спознаја
и још увијек постоје чуда
уклоњени су усуд и жиг
плод инцеста и
калкулације
нема перверзних жеља и
историјске димензије
човјек се ослободио историје
и породичне митологије
у потпуности
нема друштвене истине
привилегованих и идеологије
ни овоземаљских стварности
у равни колективне
егзистенције
не постоје аутоматизми (из
прошлог живота)
он је носилац креативне енергије
стоји стамено
као независтан појединац
и алхемичар
вјечно млад или вјечно стар

Све остало је у домену маште...
(август 2011.)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: О сјећању

Мирослав Б. Душанић

О сјећању

(како то да се више не сјећам прве ливаде
на коју сам ногом крочио
а сјећам се прве змије коју сам видио
знам да ће неки рећи
да је змија оставила упечатљивији траг
због страха којег са њом повезујемо
али мој пријатељ се сјећа прве траве
под ногама
а никако да се сјети прве змије)

гдје одлазе и нестају сјећања којих никако
више да се сјетимо
имају ли она своја стратишта, ратишта,
рај и пакао
(јуче ми се познаник из болнице свом душом
повјерио и расплакао: никако да се сјети
очева лика а није давно преминуо
и каже да га је искрено и неизмјерно
волио и цијенио) 

како да се ускладе сјећања
да ли је за то потребна глава или је важније срце
да ли смо у стању да их (ипак) освјежимо
ако да — којом методом
а да не изгубимо ништа на вјеродостојности

(многи су објавили своје мемоаре
укоричили све што су сматрали да је важно
до у најситније детаље
и управо је то разлог што сам скептичан
та прецизност и оштрина запажања
ме стварно одбијају)

куда отичу сјећања
који вихори одлучују шта да заувијек ишчезне
као да никад није ни постојало
никако да разумијем законе сјећања
неки ликови из прошлости нам боду очи
а неке драге никако да призовемо
која их то моћна сила од нас скрива и прогања
и гдје их депонује

Мирослав Б. Душанић
 

Мирослав Б. Душанић

На перилишту душе

И жабе крекетуше су нестале
нису више изнад пласта
испод листа храста
у потоку поред шаша

Бумбара теретњака нема
пчеле по ливадама невесело зује
цвијетнице полен све мање носе
и не плоде да животом роде

На путевима и стазама оструге
вијуге запињу пролаза нема
без ограда и прелаза
и зецу је слобода тања

Понекад хукне сова
и страх ноћни до табана утјера 
дланове оструге не боду опет
шаке жуљевите без рала и мотике

Све ће зарасти у ђавоље коло
у остругама играће змије повијуше
преко потока изнад вира и прелаза
испод цера неће се палити одора

Зачетком у ватри на оној страни
нестаје живот из пепела рађања
у зукви гдје погача мирише
на перилишту новог весеље

Савко Пећић ПЕСА  
(Мирославу Б. Душанићу)

Мирослав Б. Душанић: У пристаништу Душа изгубљених

У пристаништу Душа

изгубљених

И додирнух Свод небески,
лицем и челом.
И ослушнух Тишину
у ноћима глувим.
И чух глас Његов
из далека, а као близу.
И овлада Спокој.
И бих срећан.
И исплаках огромну Сузу,
као Море модру.
И направих Лађу.
И исплових срећно.
И дођох Кући, на радост
свих мојих ближњих.

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сасвим спокојно

ливадски маслачци немају проблем

трајања и умирања

освану једног јутра жути као дукати

клате се на вјетру и отпоздрављају

С А С В И М  С П О К О Ј Н О

неког другог јутра буде се у меку вуну

преображени

ишчекују дашак вјетра да се поигра

и да их радосне у небо узнесе

Мирослав Б. Душанић

Фотографије @ by Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Сасвим смирен

Сасвим смирен

смрт се приближава

спушта се с брежуљка у долину
можда и брже него што сам
очекивао

и није у лику ружне жене
како су је многи представљали

она је лијепа као моја кћерка
дуге расплетене косе
носи босиљак
и сунце у његованим рукама

те руке
никако не могу да буду грубе
и сви они који друкчије тврде
нека им други свјетови суде

Мирослав Б. Душанић

Фотографије @ by Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: У знаку вјетра са истока

© by Војкан Ђурђевић

У знаку вјетра са истока 

Сунце замире и земља нестаје у

испарењима
зноја и необично покретне магле  
мртва слова котрљју ходницима  
узмичем заморен пред налетом  
тих хаотичних знакова  
и док не засузим посматрам  
наслаге боје, и поре, и пукотине,  
и мрље  
али какву бих требао да откријем 
тајну  
у структури зида нема уточишта

Гдје се изгубила та пулсирајућа  
енергија донешена с југа  
чије око ме из таме сумњичаво  
загледава и истражује  
из којих разлога провјерава  
чије руке посежу и грабе  
уклањајући шуме и воде  
празнећи хоризонте силније од  
свих висинских вјетрова  
по чијем налогу и ко обликује  
концентричне кругове  
претварајући их у разбарушене  
ореоле давно прошлог свијета

Шта представљају те упорно  
подметане замке  
зашто би да ме заувијек докрајче 
...

Мирослав Б. Душанић