 |
| Мирослав Б. Душанић |
(како то да се више не сјећам прве ливаде
на коју сам ногом крочио
а сјећам се прве змије коју сам видио
знам да ће неки рећи
да је змија оставила упечатљивији траг
због страха којег са њом повезујемо
али мој пријатељ се сјећа прве траве
под ногама
а никако да се сјети прве змије)
гдје одлазе и нестају сјећања којих никако
више да се сјетимо
имају ли она своја стратишта, ратишта,
рај и пакао
(јуче ми се познаник из болнице свом душом
повјерио и расплакао: никако да се сјети
очева лика а није давно преминуо
и каже да га је искрено и неизмјерно
волио и цијенио)
како да се ускладе сјећања
да ли је за то потребна глава или је важније срце
да ли смо у стању да их (ипак) освјежимо
ако да — којом методом
а да не изгубимо ништа на вјеродостојности
(многи су објавили своје мемоаре
укоричили све што су сматрали да је важно
до у најситније детаље
и управо је то разлог што сам скептичан
та прецизност и оштрина запажања
ме стварно одбијају)
куда отичу сјећања
који вихори одлучују шта да заувијек ишчезне
као да никад није ни постојало
никако да разумијем законе сјећања
неки ликови из прошлости нам боду очи
а неке драге никако да призовемо
која их то моћна сила од нас скрива и прогања
и гдје их депонује
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
На перилишту душе
И жабе крекетуше су нестале
нису више изнад пласта
испод листа храста
у потоку поред шаша
Бумбара теретњака нема
пчеле по ливадама невесело зује
цвијетнице полен све мање носе
и не плоде да животом роде
На путевима и стазама оструге
вијуге запињу пролаза нема
без ограда и прелаза
и зецу је слобода тања
Понекад хукне сова
и страх ноћни до табана утјера
дланове оструге не боду опет
шаке жуљевите без рала и мотике
Све ће зарасти у ђавоље коло
у остругама играће змије повијуше
преко потока изнад вира и прелаза
испод цера неће се палити одора
Зачетком у ватри на оној страни
нестаје живот из пепела рађања
у зукви гдје погача мирише
на перилишту новог весеље
Савко Пећић ПЕСА
(Мирославу Б. Душанићу)
4 коментара:
Надам се да немаш ништа против, јер сам коментар поставио на главну страну... поменуо си одређене "ствари", па их желим имати пред очима, поготово констатација "испод цера неће се палити одоре". Овај обичај је поодавно заборављен код Срба, и колико ми је познато само се одржао (и још одржава) у нашим предјелима...
Драго ми је што си понудио комплетну верзију... За мене, ова Твоја "необична" пјесм,а има посебно значење... Ја знам да Ти то и сам схваћаш... Вјероватно ћу на ову тему и ја нешто да понудим...
Наравно да се разумијемо роде мој !
Никада ми нико не даје инспрацију, као ти својим записима и пјесмама. Ваљда зато што смо исте шуме, ливаде,вирове и потоке испод неба гледали и сада сањамо о њима.
Мотиви обичаја пагана наших предака су толико упечатљиви за наша размишљања, па отуд и кориштење у поетском смислу и код мене и код тебе. Хвала на преузимању у читавом облику. Наиме, то је и било намијењено као коментар, али због дужине сам поставио задње двије строфе, јер ми се учинило претјераним превише све поставити, како не би кварио твоју пјесму и био изнад ње.
Није важно колико је дугачак коментар, пјесма, запис... оно што желиш да кажеш (урачунавајући и критику) слободно напиши. Ти знаш да ја оно што ме заинтересује увијек "уклапам у мој блог"...
Постави коментар