Бела Хамваш: ПАТАМ

Са мађарског превео Сава Бабић

Спаљивање дела

Скривени егзистенцијални аксиом европског бивства вероватно је хебрејско наслеђе да човека грех срозава, доброчинство уздиже. Према источној баштини свеједно је, добро, или лоше, сваки чин оптерећује, јер се све више уткива у свет и омета расплет.

Два става зависе од различитости знања о коначним стварима. Европејац жели да досегне спас. Спас је још увек живот. У баштини човек зна да спас није коначан и није савршено стање, вечна срећа није вечита и није потпуно ослобођење, тек је последица заслуга. Човек поново мора да се врати из раја. Човек баштине жели да се потпуно очисти од живота, жели да оствари концентровано и чисто бивство. Не жели блаженство, него ослобођење. Ко жели да реализује ослобођење, он мора да укине сваку врсту делања. Делатност је антипроцес ослобођења.

Став у коначним стварима одређује животни поредак до последњег и најмањег момента. Европа се чак ни у вечности неће и не уме да одрекне живота, и оно што је с друге стране жели као живот. Зато он има животну жеђ, зато има историју, зато увек живи корак испред или касније него што се стварно налази, односно има будућност и прошлост, али садашњост нема, због тога прави уметност и филозофију и науку, зато обожава природу, зато живи у матријархату, због тога је религиозна. Због тога су моћ и глас ропства у иметку. Због тога све што Европејац живи привремено је, импровизовано, тренутно, релативно, условно, лакоумно, кратковидо, бесмислено, неозбиљно. Због тога је активан.

Активност највишег реда јесте стварање уметничког дела.

Климент Александријски је на самом почетку Европе забринуто поставио питање: да ли да човек пише књиге? Да ли да гради систем, нешто што је по својој објективно трајној суштини изнад свега сумњиво? Једно је пак сигурно: војсковођу изнова призивају његове добијене или изгубљене битке, и краља поново призивају сузе које је изазвао својом владавином, но и радостима, и обућара призива сваки ексер који је укуцао у ђон ципеле, и земљорадника свако посејано зрно и сваки замах мотике, и радника свака обрађена осовина, али ништа не оптерећује човека толико, и ништа нема такву карматичку тежину као уметничко дело, слика или филозофија, црква или скулптура, песма или соната. Чин повлачи човека за собом. Куда? У последице. Које се не могу избећи. Каква неподозривост, чак бескрајно више, затамњени смисао кад се неко радује своме уметничком делу, joy for ever, као што каже Китс, не зна какав терет преузима на себе у једном следећем животу, ако већ у садашњем неко не мора да се сруши под овим теретом, и не призива назад сликара свако око које погледа слику, и мисао која чита песму. Веданта прича о пустињаку коме је више стотина година, он не може да умре у својој пећини. Тамо горе на планини, каже, живи стари орао, он ме се сећа, убијте га како бих се могао ослободити.

Уништење дела је патос којим се жели подићи историјски престиж аутора. Обично се уништавају слабија дела која и нису сигурно слабија. Да она што преостану сва буду савршена. Таштина која импонује. Маларме. Наивна је женска чаролија кад се поверује да се променила смеђа жена префарбана у плавушу. Дејство, дејство. Као да је историограф јавност уметничког дела, или бар публика. Каква скромност! Уметничко дело је урезало себе другде, у првом реду у онога ко га је направио. Залуд спаљивање. Терет остаје.

И дела која су се изгубила и нашла испод рушевина. После Хелдерлинове смрти, знамо, дуго времена је потпаљивана ватра у кухињи преосталим хартијама.

Иза хазардне анархије светске историје налази се закон чија се ни једна једина јота не може избећи.

Дело спаљује онај ко га не прихвата, повлачи оно што је начинио, и верује да се може повући. Али терет остаје. Мора га сада подносити, и не може га избрисати. Једино што може да учини јесте да без сведока каже, гле, оно што сам урадио, није увек било добронамерно. Утицало је частољубље, повукао ме занос, понекада је било у мени чежње, али је много лукавштине, трикова. Не сматрам се вредним театралне смрти на ломачи како бих још и тиме терет појачао. Не могу га се ослободити. Будући да ће и тако остати терет мога бивства, једино је исправно ако га прихватим, и спреман сам да поднесем последице чак и онда, као што џајна вели, ако то потраје и преко осамдесет и четири хиљаде живота.

Бела Хамваш

Бела Хамваш: ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ДУХА (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

        (...) Човек као човек је есхатолошки проблем и његова територија решавања веома је далеко од науке. Захватајући од теологије, историје, психологије, карактерологије, филозофије културе настала је нова дисциплина која се привремено назива антропологија. Ако би требало одредити Оптужницу, требало би рећи да је она антрополошко дело. Њен крајњи проблем јесте постати човек и она се труди да га провизорно омеђи и осветли.
        Овде се ствара смисао најтајанственијег поглавља историје света. Недвосмислено је да постоји једна врста збивања у свету која је независна од човека: космичко збивање. Али је недвосмислено да у њему човек има своје специфично људско збивање. Ово људско увек је више него само људско, или тачније: људско постаје људско само тамо где се одваја од само људског. Како се одваја? — тако што постаје више. Где се одваја? — у религији. Шта је религија? — хтење да се постане бог. То хтење је смисао људског збивања. Испод збивања се налази религија: једна врста животног поретка која омогућава обоготворење.
        Људско збивање се одиграва на разини обоготворења. Људско око је увек усмерено на ову разину, јер све што се збива добија значење у односу на обоготворење. Таштина је преузимање привида обоготворења — што је чисто људско и управо одбрнуто од обоготворења. Зато су таштина и охолост најудаљеније од обоготворења, то је опсолутно профано стање. Али људско је више него само људско. У људском збивању, као што каже Хелдерлин: "Чак и најмање и најсвакодневније се не може лишити духа и богова". И зато поједини човек може бити само човек, охол и ташт, може да греши, може да одбаци обоготворење; људско збивање никада није: "Wer mit ganzer Seele wirkt, irrt nie."
        Живот, судбина, збивање човеково обликује се у овој загонетки: али ова загонетност је стварност људске судбине. Истинско збивање човека јесте обоготворење. У овим речима исказује се најједноставније могућа тајна која је до сада била прећутана. Али нема шта да се скрива. Бити човек значи располагати таквом судбином чија је могућност према обоготворењу стално отворена: насупрот заблудама и грешкама — могу га потиснути и опљачкати, заглупити и бацити у тамницу, судбина је отворена, у једном тренутку се може проиграти, али у следећем поновна је могућност, никада се не може потпуно напустити, може се заборавити и не може се за њу не знати. Људски живот протиче између таквих граница које се било када могу преступити, али резултата, целовитости, циља никада нема, само постоји тренутна победа, или пораз, што се пак у следећем трену може преокренути: од пораза настаје победа и од победе пораз. Ова судбина је лична a истовремено опште људска. На збивање делује држање сваког човека: заустављање једног човека у обоготворивању спречава испуњавање судбине целе гомиле људи: испуњавање судбине једног човека може повући за собом хиљаде и хиљаде људи. То је успешан човеков живот, значај великог човека, то лебди у мислима вође. То је смисао државе: живети у таквом поретку који пружа могућност остваривања. То је смисао сваке политичке, еконоске, социјалне, духовне борбе. То је скривена, али стална свест човечанства о себи самом као о човечанству.
        Све ће се теже и теже живети, јер човек увек све више зна. A ко — каже Ројсбрук — много зна и не живи према томе, изгубљен је.

Бела Хамваш
/Преузето из Лајош Сабо — Бела Табор: ОПТУЖНИЦА ПРОТИВ ДУХА (наслов оригинала: Szabó Lajos — Tábor Béla: Vádirat a szellem ellen Comitatus, Veszprém, 1991) — Превео с мађарског: Сава Бабић/

Бела Хамваш: «Писана реч»

   «Што се за ових пет хиљада година збило на површини, то је сачувала историја света; проклета историја ратова, глади, револуција, покрета народа, проливaња крви! Није то једина историја. Испод и иза ње налази се благословена историја уметности, религија, филозофија и поезија. Ова друга, она је прва. Текст прве мелодије човековог бивства није жалопојка и проклињање, лудило и ропац власти Вавилона, смрвљеног Египта, ни трулог Рима и Византије, него немо знање које су сачували пирамиде, грчке скулптуре, кинески храмови и мексички градови. Наше право бивство се налази у ономе што смо стварали а не у ономе што смо разорили. У ономе што остаје, не у ономе што је пролазно. Али нема ни једне благословеније, ни једне веће, ни једне верније и истинскије, звонкије, дубље историје од писане речи. Реч је прави текст бивства, истински садржај и смисао и одгонетка целокупне историје.
   Дух много зна, све зна: види разлику између владавине и власти, између реалног и званичног; између демонског и плодног, између ропства и слободе, између суза и спокојства. Дух се данас налази изван доба и трагичан је, јер је беспомоћан, принудно пасиван, искључен и запостављен.»

Бела Хамваш

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: ПОСЕЈДОН (фрагмент)

6.

   Ко по пола дана, седмицама, стално испуњава време тиме што се свлачи на обали мора, залази у води и у подножју стена цуња, узима у руку шкољке, посматра прозирног рака, морску ружу, каранфил, анемону, из дубине вади звезду и морски краставац, специјалне, ужасне сподобе, и ко, као и на мору, и у шуми подиже камење обрасло маховином, помера суво лишће, рије испод бусена траве и истражује испод трулих стабала, за њега је сасвим природно да су морско дно и дубина шуме веома сродни. Томе не треба много објашњавати да је Посејдон подједнако бог мора и шуме. Овај скривени живот, тамни врвеж испод замамне површине, његово је царство. Већина људи ова бића не сме ни да узме у руку. Понеко од њих има несразмерно дуге ноге, очи му прекривају целу главу, гротескне длаке уздижу се из њега у свим правцима, и човек и нехотично у набреклом затку слути отрован жалац. Један има рилицу као маказе, други исту овакву рилицу носи испод тела. Овај је исти као змија, али на врату има осам ногу и на њима пузи, набрекло тело лењо вуче за собом. Неки су бледи од таме, други имају боју сировог меса. Има и оних који су се прилепили за стену, и имају бар стотину удова, као стотину змија, који су на репу срасли у једној тачки. Ако је извађена из воде, ова биљка-животиња личи на парче крпе, беспомоћно виси, али у мору је као расцвала и отворена хризантема, само јој је свака латица дуга, бела глиста. Осмокраки, избуљени полип с ужасним крацима који се лепе и усисавају, с прозирним, тамнозеленим опнастим телом кроз чију зелену, стакласту кожу просијава тамноцрвена, ватрена крв исисаних риба, као да изнутра пламиња.

   Човек се не боји безразложно. Готово свака од ових немани има тајно и опасно својство. Лепе се, гризу, отровним бодљама наносе непријатне ране, прскају љигавим и смрдљивим течностима од којих се кожа оспе пликовима, као од врелог гвожђа, и тешко се лечи. Много је оваквих животиња или биљака, јер најчешће нико не зна шта су, ужасније су од слона или носорога. Али што су страшне, то заиста није зато што су непознате и ружне, што нападају и рањавају. Када се човек суочи с оваквим гнусним бићем, нешто препозна. Недвосмислен знак препознавања јесте што се у човековом доњем делу тела нешто покрене. То је као откуцај срца, али доле у стомаку. Као да стомак препознаје своје рођаке и кличе. Човек осећа узнемиравајући удар тамо где је најмекши, односно тамо доле, где је његов подземни и подморски део, где је он скривен и где је с овим светом црвуљака не само сродан, него и потпуно истоветан. То је смисао откуцаја симпатије. Јетра, жуч, слезина, црева, секс оданде су одакле и глисте, морске руже, гусенице и стоноге. И црева раде исто у човеку што и полипи и анемоне: сисају. Исто тако лагано квасају, у истој таквој невиделици живе, исто су тако похлепни и дивљи, и призор им је исто тако грозан. И човек зна да и душа има овакав део испод стене и испод сувог лишћа у којем исто тако врве ужасни црви. Ако подсвест хоће да се изрази, увек се јавља у сликама океана или шуме. И у овом океану који није ништа друго до шума под водом - у шуми која није ништа друго до океан на копну, у овој људској души чији је подсвесни део океанска дубина, влада Посејдон са својим дивљим кентаурима и риболиким женама, са својим неукротивим и гмизавим црвима, стоногама, шкорпијама, пијавицама, полипима, с крволочним, отровним, пожудним змајевима, с бесрамном прождрљивошћу, с бестидном глађу за пленом, с упорном себичношћу, с подземном срџбом. То је човек посејдоновског света, узбуркана крв одавде доноси слике и жеље које мозак с ужасом покушава да порекне и одбија их ужасавајући се, и труди се да их потисне, доле, доле, испод површине, да их баци назад у море и да нестану! Али ако човек буву баци назад у море, сутрадан израња шестоглави змај који бљује ватру - и док малом црву треба само једна кап јела, змај прогута целог човека. Мит о Андромеди јасно говори о томе.

Бела Хамваш

/Пријевод: Сава Бабић; из Бела Хамваш: Историја и апокалипса, Библиотека Траг, Драслер Партнер; Београд 2009./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: Пут предака и пут богова

ISBN: 978-86-6099-002-2

Неугодна општа питања

    12.
 
   Писање је изгубило свој независни значај, а изгубило је своју слободу, и тако је морало да изгуби уметничку веродостојност и духовну поузданост. Писање се у пуној својој целини преобразило у пропаганду, и срозало се у службу владајућих инстиката. Идеје више не може да рађа, само може да служи. Најтежа последица ове ситуације јесте што је геније приморан да оде у опозицију. Геније није човек. Сасвим је изузетно да својом појавом одликује само једно једино биће. Геније је, ако вам се више свиђа, дух Истине, или анђео Величине, или савест. Како год га назвали, увек је он геније. Може се препознати по томе што му се не може погледати у очи. Знам да је овде по томе што ми срце јаче закуца. Он је Истина, Величина, Знање, Светлост. Каткада гане мало људи, каткада много. Али оне које гане, загонетно су монолитни у истини, знању и величини. Каткада се објављује у целим народима. Ретко. Каткада у уметности. Другом приликом у државницима, или мислиоцима, или апостолима.
   Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове. 
  Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика не покреће срца нн народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал.
   А сада се може поставити најнепријатније питање: где је proton pseudos? Ко је први лагао? 0 томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. На путу богова нема обавезне издаје, деструкције заодевене у конструкцију, вука који изиграва јагње; на овоме путу нема написаних нечитаних историја књижевности о нечитаним ауторима, ни уводника, нити говора; овде нема разлике између стварних и видљивих збивања; овде геније није принуђен да иде у опозицију, и не треба да постане побуњеник, револуционар и јунак скандала. На путу богова људи су у егзистенцијалној вези са стварношћу, писање је на овом путу позитивна критика живота, из ове критике извиру идеје и ове идеје воде људе путем богова.
   Преци су напустили пут богова. Где је proton pseudos? Ко је лагао први? За протеклих педесет или стотину, или сто педесет година неко је лагао и нас је скренуо с пута богова. Ко је то био? Где се збила прва лаж? Како се збило скретање? Да ли забуна? Намерна превара? Када се збила?
   Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац. Али шта да чиниш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон ово наређује, а преци пак оно наређују, покори се ономе што је боље, буди непокоран прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божији закон. У изузетно тешким временима човек мора да бира између пута предака и пута богова. И тада никада не може бити недоумице који је пут исправан. Ако треба, буди непокоран, било колико да то чиниш тешка срца, о Арџуна, јер су богови на твојој страни. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!

Бела Хамваш

/Пријевод: Сава Бабић/

Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: КАРНЕВАЛ (фрагмент)

«Причам му о сусрету с Енохом. Када изговарам чаробну реч, чудотворне промене душе. Изненада стојим на чврстом тлу, и угледам Еноха. Енох каже, хамол ахомал. Да ли то значи чаролија душе?

Да, каже Маркуш. Прави смисао јесте да је опсена стварности. Али и да је чудо стварности. И да је блиставо ништа. Хамол и ахамол је заправо игра речи. Обе су изведене из корена сан. Талошки језик за сан и живот користи исту реч. И жена је сан, јер је и живот, сан је птица душе и цвет. У ахомалу је оно "а" негација. Дословно значи неопсењен. Где нема чаролије, тамо нема ни живота. Разумете?»

Бела Хамваш

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш: «Орфејска поезија»

«Као последица хомеровског скретања поезија је постала спољњи призор, површна атракција, чулна драж, привлачан привид опсењујуће чаролије. Код Хомера све блиста, чак и болест и грех. Хомер човекову пажњу усмерава на ову површину, тиме обмањује и тиме опсењује. Орфејска поезија је насупрот томе права поезија која припитомљује тигрове и због које рибе провирују из воде – елементарно објављење божанских речи. Ова поезија не зна за велики поетски арсенал који је од Хомера наовамо развијен: мера, рима, поређење, слике, склоп, звецкање, гиздавост, спектакуларна продукција и чаробна игра. У орфејској поезији све зависи од надљудске моћи надахнућа. Ова поезија је пре мутна него светла; пре муцава него ритмична; пре дивља него разиграна; пре магловита него прозирна; пре прорицање, пре пророчанство, извансебност, визија, немоћ, занос, лудило него примамљивост, спретност, разумност, виртуозност која се рецитује.»

Бела Хамваш

/Diárium, фебруар, 1944./

Бела Хамваш: Дневник (фрагмент)

Мирослав Б. Душанић

     2. марt 1945.

     Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Видиш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти преплављују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

Бела Хамваш

Мирослав Б. Душанић

Бела Хамваш (Béla Hamvas)

* 23. март 1897 † 07. новембар 1968

«Мистерија је нешто без чега не можемо прибавити никакво знање о себи самима.»

Бела Хамваш

Фотографије: Мирослав Б. Душанић