 |
| ISBN: 978-86-6099-002-2 |
Неугодна општа питања
12.
Писање је изгубило свој независни значај, а изгубило је своју слободу, и тако је морало да изгуби уметничку веродостојност и духовну поузданост. Писање се у пуној својој целини преобразило у пропаганду, и срозало се у службу владајућих инстиката. Идеје више не може да рађа, само може да служи. Најтежа последица ове ситуације јесте што је геније приморан да оде у опозицију. Геније није човек. Сасвим је изузетно да својом појавом одликује само једно једино биће. Геније је, ако вам се више свиђа, дух Истине, или анђео Величине, или савест. Како год га назвали, увек је он геније. Може се препознати по томе што му се не може погледати у очи. Знам да је овде по томе што ми срце јаче закуца. Он је Истина, Величина, Знање, Светлост. Каткада гане мало људи, каткада много. Али оне које гане, загонетно су монолитни у истини, знању и величини. Каткада се објављује у целим народима. Ретко. Каткада у уметности. Другом приликом у државницима, или мислиоцима, или апостолима.
Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове.
Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика не покреће срца нн народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал.
А сада се може поставити најнепријатније питање: где је proton pseudos? Ко је први лагао? 0 томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. На путу богова нема обавезне издаје, деструкције заодевене у конструкцију, вука који изиграва јагње; на овоме путу нема написаних нечитаних историја књижевности о нечитаним ауторима, ни уводника, нити говора; овде нема разлике између стварних и видљивих збивања; овде геније није принуђен да иде у опозицију, и не треба да постане побуњеник, револуционар и јунак скандала. На путу богова људи су у егзистенцијалној вези са стварношћу, писање је на овом путу позитивна критика живота, из ове критике извиру идеје и ове идеје воде људе путем богова.
Преци су напустили пут богова. Где је proton pseudos? Ко је лагао први? За протеклих педесет или стотину, или сто педесет година неко је лагао и нас је скренуо с пута богова. Ко је то био? Где се збила прва лаж? Како се збило скретање? Да ли забуна? Намерна превара? Када се збила?
Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац. Али шта да чиниш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон ово наређује, а преци пак оно наређују, покори се ономе што је боље, буди непокоран прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божији закон. У изузетно тешким временима човек мора да бира између пута предака и пута богова. И тада никада не може бити недоумице који је пут исправан. Ако треба, буди непокоран, било колико да то чиниш тешка срца, о Арџуна, јер су богови на твојој страни. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!
Бела Хамваш
12.
Писање је изгубило свој независни значај, а изгубило је своју слободу, и тако је морало да изгуби уметничку веродостојност и духовну поузданост. Писање се у пуној својој целини преобразило у пропаганду, и срозало се у службу владајућих инстиката. Идеје више не може да рађа, само може да служи. Најтежа последица ове ситуације јесте што је геније приморан да оде у опозицију. Геније није човек. Сасвим је изузетно да својом појавом одликује само једно једино биће. Геније је, ако вам се више свиђа, дух Истине, или анђео Величине, или савест. Како год га назвали, увек је он геније. Може се препознати по томе што му се не може погледати у очи. Знам да је овде по томе што ми срце јаче закуца. Он је Истина, Величина, Знање, Светлост. Каткада гане мало људи, каткада много. Али оне које гане, загонетно су монолитни у истини, знању и величини. Каткада се објављује у целим народима. Ретко. Каткада у уметности. Другом приликом у државницима, или мислиоцима, или апостолима.
Геније увек говори и чини нешто велико, и увек истину, и увек директно, и увек недвосмислено. Геније се не бави микроскопијом, и не прича о јагањцима, и не пише уводнике ни историје књижевности, и не држи говоре. Геније не пропагира застареле идеје, него доноси нове.
Геније је данас присиљен да буде опозиција. Допуштено писање је импродуктивно, и због тога се може одржати само вештачком потпором. То и не треба објашњавати. Оно што је равнодушно, досадно и неплодно, то не може да преживи сопственом снагом. Геније је истовремено под цензуром. Он је у негативној ситуацији. Мора да буде побуњеник. Принуђен је да буде противречан. Не може да критикује озбиљно и мирно, слободно и под сунчевом светлошћу. Књижевност је критика живота. Али позитивна критика. Када геније доспе у опозицују, ова критика постаје негативна. Из ове критике не може настати идеја ни велика мисао. Ова критика не покреће срца нн народе. Негативна критика само буни секте, незадовољнике, бунџије и тајне револуционаре, не подстиче на велика дела, него на диверзије, и не на отворене поступке, него на загушљиве завере, не на колективни напор, него на глупе појединачне лудорије. Положај генија у опозицији није слава, него улога; а његова награда није победа идеје, него скандал.
А сада се може поставити најнепријатније питање: где је proton pseudos? Ко је први лагао? 0 томе ни за тренутак није могло бити сумње да за оно што данас постоји одговоран је, истина, данашњи човек, али ништа не може да учини. Одговоран је због тога што је свако одговоран за живот који живи. Поред осталога то већ тако захтева и поштење. Чињеница је пак да данашњу ситуацију нисмо ми створили, него смо је наследили од предака. Од очева сам чуо: човек има два пута, пут предака и пут богова. Пут којим данас ходимо није пут богова. На путу богова нема обавезне издаје, деструкције заодевене у конструкцију, вука који изиграва јагње; на овоме путу нема написаних нечитаних историја књижевности о нечитаним ауторима, ни уводника, нити говора; овде нема разлике између стварних и видљивих збивања; овде геније није принуђен да иде у опозицију, и не треба да постане побуњеник, револуционар и јунак скандала. На путу богова људи су у егзистенцијалној вези са стварношћу, писање је на овом путу позитивна критика живота, из ове критике извиру идеје и ове идеје воде људе путем богова.
Преци су напустили пут богова. Где је proton pseudos? Ко је лагао први? За протеклих педесет или стотину, или сто педесет година неко је лагао и нас је скренуо с пута богова. Ко је то био? Где се збила прва лаж? Како се збило скретање? Да ли забуна? Намерна превара? Када се збила?
Поштуј претке, каже Хиероклес, питагорејац. Али шта да чиниш ако су ови преци постали недостојни себе? Ако божији закон ово наређује, а преци пак оно наређују, покори се ономе што је боље, буди непокоран прецима, одреци их се, и не прихватај ништа друго до божији закон. У изузетно тешким временима човек мора да бира између пута предака и пута богова. И тада никада не може бити недоумице који је пут исправан. Ако треба, буди непокоран, било колико да то чиниш тешка срца, о Арџуна, јер су богови на твојој страни. Пођи, Арџуна, покажи им пут богова!
Бела Хамваш
/Пријевод: Сава Бабић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар