Станислав Винавер: ПРОЛАЗИ!

ПРОЛАЗИ!

Ни један нас крик у сањарији

Не може спасти

Идемо —

Ми смо у превласти:

(Звукови старији!) (Звукови старији'!)

Све повећава

Свеопште звучности плач

Као што је и огртач

Шарена смисла

Шарен само да се смена

Васељена

Не примети...

Не освети...

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: Сто живота Боре Станковића (фрагмент)

У кафаницама и крчмицама на Дунаву, Бора је налазио ситне људе са промашеним животним циљем и извитопереним смерницама. Сваки од њих имао је своју основну духовну озледу, Фројдову „трауму“. Сваки се усредсређивао око те своје крвавеће ране. Сваки је био мученик који пати кад сагледа своју светињу, без које није могао, која га је чинила оним што јесте и није. Сваки је неговао своју рану не да је исцели, него да је сачува, па тако и себе сачува. Више себе тај не би могао ни замислити без ње. Постала му осовина живота, и његово болно зрачење. Свакодневно, свакочасовно. Чак би се у сну враћао њојзи. Све пак остало, изван те ране, било им је споредно и случајно, до смеха, незграпно и нескладно. Сваки је ту своју свету бољку неговао љубавно, уз тисућу милоштa: у себи и за себе. Та му је бољка била једино бecцен-благо, бесценсрећа, бесценјад. Била му је све и сва. Напуштала га није никад, вернија од сваке драгане. Драгана је тренутна ствар и пролазна, пред таквом верношћу. И као они пријатељи вернога багдадскота Берберина из „Хиљаду и једне ноћи" — сваки је од тих промашених имао своју причу, своју узречицу, свој мерак, свој дерт, свој жал и своју песму! Шта су према томе опојном благу била сва блага земаљска, тако прекидна и пролазна! Набеђена блага и нестварна задовољства снобова у Марсела Пруста — можда и широм света, кад се појам уопшти! Међу трагичним опстанцима на Дунаву, Бора је волео нарочито потонуле у клонуло сладострашће неке ситне jалијске Јевреје, „кикирезе“, занатлије, продавце бадема, немогуће посреднике, болтаџије и дућанџије непостојећег еспапа. Они су били саплеменици банкара Бенциона Булије — који је дрмао чаршијом и разроко гледао до Пеште и Беча, и њихових новчаних завода где шуште цифре гласом промуклим — али су, према Бориним речима, имали у својим дамарима више но сви Бенциони у својим Вертхајмовим касама. Имали су: тешки зрачни бол, без иједног празног претрга, имали су непрегорели живот, који је жедно тињао, у њима и у таквим као што су они. Жеђ је та била: за што већом болешћу, која је судбина, која је коб себе саме. Бора је коначно презирао „трулу Европу“ Ђуре Јакшића — од њега je ваљда то он и узео — истим презиром као и Бајрон Европу „франачког краља-трговца“. Бора се ужасавао филистара и рачунских угломера, и справа у срцу и мозгу. Он је мислио са ужасом на савременог Европејца — као на биће лишено осећаја који и сачињавају сав горки и слатки живот, који су бадем у љусци живота. Сматрао је да се Европа претворила у збирке оних баналних сличица што их деца купују и пресликавају. Изгубили cy, мислио је он — смисао доживљаја, смисао света, смисао за пролеће, небо, жубор врела и плавет небеса. Још то је нешто донекле привлачно, хајде, де. А изгубили су смисао и за ствари тобоже непривлачне. Отужан му је био Рафаел, у коме се тада, однекуда, сматрало, код нас, у Београду, да се огледа читава Европа, чији је он, видите ли, врхунац. Зар свет и његове тајне, његове слутње и зебње — у глаткоме и празноме Рафаелу? Па бољи су онда — говорио ми је Бора пред пркосним Мештровићевим статуама у „уметничком одељењу“ — бољи су и сами лецедерски колачи са срцем и огледалом.

Бора је стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане (замишљао је да их има милион, ништа лакше него да се запате: где је један, има их и милион), све „запеташе“ и све „књижевне бакале“. До својих реченица долазио је тешко и мучно (запете су му биле справа за мучење и растезање) као и први примитивни пећински људи чија су казивања била пуна напора и патњи (крвавих знојења и грчева), али нагонска и доживљајна. Нагон и доживљај, кроз лакоћу израза и кроз клизаву течност ритмова, као да су се — мислио је Бора — у европској књижевности потпуно изгубили: cве сам Рафаел и горе од Рафаела. Све рафаелише. Европа се прорафаелила, и горе од тога. Бора је сматрао да треба рећи праву истину о животу, а она је тако далеко од уобичајеног глатког ћућора обесвећених речи! Можда и не треба рећи истину, али писац то мора. Он једини не сме да лаже. Па када се сретао са тим олаким Мопасанима и подмопасанима, њему се уучинило: да Европа и нема више шта да изрази, да је свршила своје. Остала је празна љуска и лака плева! Нема шта више ни да слаже кад би хтела лагати, не да јој се више ни лаж. И лаж има своје сласти!

Станислав Винавер

Бора

Станислав Винавер: СПАСЕЊЕ

СПАСЕЊЕ

Најзад су саграђене палате.
На њима се сунчају сад
Не они, којих рад
Лукови се извише у звук
Звукови се умудрише у лук.
Не.
Већ неке звездане ћивтице
Зване "васељенске ћивтице".

Али за кога је, чак и ту
Соната opus 111
Чија је пригушеност злата
У злату палата?
Да — за ћивтице.

Јер кад зазвони
Зашуми звон
Очајних заноса
Луд,
Горчином мислених наноса
Ни од куд, од свукуд,
И кад сви спомени језовити
Полете стреловити
У хаос видовити — 

Да,
Тада се ове ћивтице
Као људи духовити
Одмарају у маглено-леном
                 Па се теше, па се смеше
                 Па се лече, слатко трују
                 Исцељују, својим пленом —
                 Бетовеном...

Станислав Винавер

/Преузето из ПУТЕВИ, месечне свеске за уметност и филозофију; Број 2, Издања МАРСИАС, Београд, фебруар 1922./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Станислав Винавер: МОЈ ДРУГ ПЕРУН ПЕРУНОВИЋ (фрагмент)

МОЈ ДРУГ ПЕРУН ПЕРУНОВИЋ (фрагмент)

        Кад сам био у Београду на матури, 1908-ме године, у доба анексионе кризе (Аустрија анектирала Босну и Херцеговину) изненада се, опет у моме животу, опет, обрео Пера Перуновић: долетео је из своје шабачке учитељске школе; подигао се на споменик Кнеза Михаила, испред Позоришта, и целој оној нашој узрујаној гунгули стао да гуди уз гусле, о старом Вујадину: па како се ломе кости јуначке, и које се све муке морају подносити. Тако песма каже: а песма, само песма - зна. Зна. Ко је од нас - знао? Били смо ђаци. А Пера је знао - јер је песма у њему знала. Она је била старија од свију нас.
         Мало је који од те огромне масе Београђана уопште чуо гусле, до тада. О њима се знало, али ко их је и где слушао? Стари Вујадин Петра Перуновића подејствовао је језовито и узрујано на сву ту масу. Она је осетила присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост. Пера је, у том тренутку, остварио неки прастари електрички спој. Он нас је њему подвео, а певао је под утицајем онога момента, мислећи: да и нема шта друго да се каже. Говорници су наши, у тај мах, говорили модернијим, разумљивијим језиком - па ипак говорили су исто: „Доле Аустрија“. И Пера је, ето, био један од оних који нас је у Београду пробудио - ако је икога требало будити. Није требало. Сви смо ми знали своју дужност, своју улогу, своје призвање: „Слобода или смрт“. Све је то било сасвим просто, као нека прастара таблица множења - као и да нису постојале и све оне друге, безбројне шарене и празне речи, у речнику људском. Сви смо ми, и у тим Периним гуслама, као и у много другом чему, осетили: да смо у прастарој нераскидној вези са прошлошћу. Српски народ, својом песничком, епском традицијом, тако је однеговао памћење у мозгу, у срцу, својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене рачуне, на овој земљи. Тако је само епопеја оно што народу даје праву старост, одговорну старост. Тако је српски народ, у тај мах, био старији од свих оних народа који су своју историју заборавили, или је слабо памтили, или прежалили - од народа чије су историјске ране зарасле тврдим и неосетљивим ожиљцима. Наше историјске ране стално су крвавиле. Са прошлошћу били смо у непрекидној вези, као бистра планинска вода из горска врела са тајанственим понорним дубинама испод земље. Није ту требало никада преносити се из једне стварности - модерне и културне - у неку стварност тајанствену и недокучну. Веза је постојала: нераскидна и неисцелна. Ми смо, и кроз гусле, кроз изговорене речи епопеје, добијали и добили о тој недовршеној прошлости неумитни глас (као из неког делфског пророчишта): то и јесте онај чудесни жубор подземних вода свачије праве књижевности. Ја га осећам чак и у Фокнеру, и те како у Фокнеру: ту само време жубори.
          Када је, у нашем рату за ослобођење и уједињење Југословена испод туђинског јарма, Петар Перуновић кренуо, са гуслама, међу наше исељенике, у Америку - он је и њима гудио прастаре песме о патњи, о подвигу - и они су пошли за његовим гласом, преко океана, у стари крај, на солунски фронт, где су и надмашили, својим јунаштвом, све оне зрачне витезе које је суморно искитио вековни десетерац. Јунаштво је њихово, тог новог Кадмовог нараштаја, било без много речи: као да су својим подвигом доказивали једну очигледну теорему, из већ једаред и за сва времена исклесаног стиха, који садржи српско вековно искуство: како Србин гине, и за шта гине. За слободу!
          Сви су ти наши „Американци“ осетили и од новог живота младе свеже Америке, која не трује крв својих народа никаквим старим кавгама, осветама, ни заносима неумирене, неутишане, неосвећене прошлости. Али су сви ти наши „Американци“ били свесни свога, пре много векова утврђеног задатка, који уопште и не треба доказивати. Те би „Американце“ довео, преко океана, и други који апостол или речити пропагандиста. Али можда не у толиком броју, и не тако лако као Перун.
        На позив најбољега гуслара свога народа, они су пошли нагонски, без премишљања: ту уопште није требало правити логичке закључке, ни дугачке анализе, није требало стављати мисао у погон. Глас гуслара био је глас вазда живе, вазда будне прошлости. Дошло их је преко десет хиљада. Колају легенде да их је било и више. Дошли су они, са развијеним вихорним заставама, да приложе животе за најстарији, најживљи и најнеискоренљивији идеал свога древнога рода. Десет хиљада Грка, вођено слатко-речивим Ксенофоном, у безмерним маршевима, избило је из тамних пустара Азије, на вечну плаву грчку пучину, и завикало: „Море!“ Десет хиљада америчких Срба, вођено гусларем, Перуном, вођено дрхтавим трошним звуцима његових прастарих струна од коњске длаке, избило је на океан, у заносу: да се што пре пребаце на поприште, где се био бој за коначну слободу. Сличност је у многоме чему, а и разлика, исто тако; личност, пак, вођâ, и у једној и у другој Анабази, битна је за разумевање два различита народа, који су, нада све, поштовали живу реч и њене моћне, опојне и узбудљиве акценте. Јер, српској певачкој епопеји нема равне у епопејама других европских народа: српска је певана епопеја тако велика да је српски народ, током читаве своје историје, само једино и жудео: да добаци, жртвом и подвигом, већ опеване своје јунаке. Песнички је образац уобличавао вековима све животе српске: колико их је игде судбина разбацала; а и оне који би тек имали доћи.
          После овога свога великога Ксенофонтскога подвига који није описан, на жалост! - гуслар Перун се борио опет на фронту са својим доведеним Американцима. Био је рањен, у више махова, и када се год нашло затишја и згоде, певао је војницима на фронту о старим гласовитим херојима. Био је радо слушан. Зачудо, мало је певао о живима, као да није ни приметио да наши живи надмашују мртве. Мртви су били изразитији од живих - по нечем свом надолазећем из вечности: добили су, из скривница вечности, величанствено обличје прохујале прошлости, која се не да сахранити, коју нико никад није могао покопати.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гојко Тешић: СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР, НАЈЕВРОПСКИЈИ СРПСКИ ПИСАЦ (фрагмент)

* 01. март 1891  † 01. август 1955

  «Винавер је у српској литератури XX века постао симбол поетског модернитета, она врста ствараоца који је већ у првој деценији својим радикалним поетичким захватима (нарочито у спору са тзв. ларпурлартистичким концептом Богдана Поповића и позитивистичком, прагматистичком естетиком Јована Скерлића) иницирао пројекат српске авангарде (заједно са Светиславом Стефановићем, Димитријем Митриновићем). Прелом, преврат, разарање класичних форми и норми (са Причама које су изгубиле равнотежу, телеграфским сонетима сачињеним од једносложних стихова), са пародијама као специфичном формом критичког пре/вредновања поетске традиције итд.) оно је што је Станислава Винавера као францускога ђака бергсоновско/малармеовско/валеријевског типа начинило радикалним зачетником модернистичко-авангардног пројекта.
  Неспорно је да је Станислав Винавер најевропскији интелектуалац модерне српске књижевне уметности XX века – широкога образовања, несводљивог и неканонизованога духа, увек у жестоком спору са оном врстом догматског, идеологизованог, нормативистичког, позитивистичкога мишљења и певања које је тековина мртве традиције. Увек је из европскога окружја у српски поетски контекст критички преносио, препевавањем и превођењем острашћено и занесено, пркосно и у инат законодавцима и проповедницима поетске праксе и промишљања оно што је негде, тамо у свету, највредније, најзначајније...
 Станислав Винавер – јесте парадигма српског поетског модернитета, магична стваралачка појава српске авангарде, језички маг и чудотворац, преносник онога што је у европској поетској модернистичкој традицији најсветије, најплодотворније, најживље у матици највреднијега. Станислав Винавер је у српској књижевној уметности, понављам, с разлогом – најевропскија, најсветскија појава модернога кова – највећи, најбожанскији Институт српске поетске модерности у коме је језик врхунаравни, најврховнији Бог над боговима... Тај језички, поетски и критички геније за свога живота није имао слављеничких књижевних манифестација њему у част, за живота је био без иједног признања за књижевни рад. За њега, вечитог прзницу, инаџију, неугодног и опаког полемичког противника по неком неписаном правилу, остао је презир, непоштовање, игноранција – оних владајућих старих соцреалистичких списатељских властодржаца с којима је био у перманентном књижевничком (не само идеолошкоме!) спору. Додуше, они су били идеолози литературе а то је за Винавера био сасвим довољан повод за исцрпљујући и непрекидан рат који је, у свакој прилици, добијао...»

Гојко Тешић

/Књижевни магазин, Месечник Српског књижевног друштва, број 73-74; Београд, јули - август 2007./

Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: Вечност

Вечност

Ми смо тиху слут слутили
Што су магле обавиле,
Презрели је, премутили
- Освојиле тише силе.
Дубоку смо ноћ градили:
Заносиле црне зубље -
Где смо језа крв садили
Овладале силе дубље.
Тешка црна вечност стиже
Бескрајнога обухвата:
Која ружа узабрата
Биће болном блеску ближе.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: ДИС

ДИС

Када су код нас, онако наивно, викнули на песимизам, и затражили од песника да буду „оптимисте”, изгубили су из вида чак и васпитну вредност песимизма.
    Песимизам није дошао у српску лирику из полу-Европе, или из Земуна, као што је то мислила Скерлићева школа. Генеза,је дубља: песимизам је дошао од Јакшића и из народне песме.
   Код Његоша (уколико је Његош песимиста) и код Јакшића протест се пење често до најочајнијих врхова, као да цела природа одјекује дивљим оргуљама буне и незадовољства. To je онај исти песимизам из народне песме, која плаче над поразима, да би очеличила душу и довела слушаоце у револуционарну екстазу.
   Песимизам је био нагомилани протест генерација противу свега неправеднога и сићушнога – то је било оно што је најлепше и најразумљивије у једном народу који је имао револуционарне задатке. To нису разумели, и тражили су неко ситно блаженство – које би у ствари било знак дегенерације pace, којој је суђена борба, и капитулација пред насиљем, бегање у неки блесави духовни ћивтизам и осредњост.
   To je био знак и младости једне литературе. Права младост, по Ренану почиње увек протестом.
  Традицију „песимизма” наставио је Дис. Тај је његов песимизам био много ближи српском народу но „ведрина” песника који су тражили лепе слике, благе сликове и узвишену „мисленост” l’art pour l’art-а – а милијарде километара ближи но назовипатриотизам неких бардова, који су своје стихове пунили речју народ, пук итд., који су били искићени народним мотивима као додоле, али лишени народне суморне мушкости и борбености.
  Дис је, у својим песмама – изнео онај тешки моменат неверовања у своју снагу. И тиме је и он, донекле и на свој начин, довео ту снагу до сазнања о самој себи и до једне јуначке скромности, која не парадира и не жели параде. Сви песници параде, а особито патриотске, били су депласирани у скромноме и великоме времену, које је зидало, али готово није ни умело да истакне спољну страну, помпезност обреда зидања.
   Над нашом грађевином, у знак насеља, вио се само један тамни лепрш ловорике, чак не и цела грана.

1920.

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: КРСТИЋ

КРСТИЋ

Када смо освајали Торлак
Ђак поднаредник Крстић
Узевши команду над четом
Као најстарији по чину
Решио се да не одступа никако.

Ово му је било први пут
Да води у ватру читаву чету
И био је свестан неке ужасне одговорности.

Стари војници
Знали су да је рат
Саткан од наступања и одступања,
Од победа и пораза
И да треба само издржати
И редовно подносити
Бројно стање
За таин и следовање.

Костић то није знао
Још није ни схватио ―
Ђаци нису разумели одступање
Они су у школи научили
Да у српској војсци не постоји реч: назад.

Једном у току борбе
Како је јурнуо напред
Његова чета, у један мах
― Оно што је остало од чете ―
Ишчезло је у некој јарузи
И више је није могао наћи
Викао је, молио, урлао, претио
Решавао да се убије,
И осећао да је рањен.

Када је мало уминула паљба
И било најзгодније на тој страни
Да се даље претрчава
Са што мање губитака
И на сам бок противника,
Крстић је изненада видео око себе
Све своје старе бркате војнике
Легендарне ратнике са бескрајним искуством
― Ни један није недостајао ―
Који су знали
Да у ономе часу мало пре
Није могло ништа да се учини
Да би сви пропали од митраљеза
Да би било безумно ићи напред
Да је требало увребати прилику
И да је сад та прилика.
― Ипак им савест није била сасвим чиста.

Они су брзо нашли рану свом командиру
И превили је,
А спремали су се били да га изнесу из ватре. ―
Рана није била много опасна
Само је мало пекла.

Извршивши јуриш на последње ровове
Они су заробили много непријатеља
И неколико митраљеза
И ваљда и онај злосретни
Који за мало што није свима дошао главе

И нису престајали да славе
Свога младога старешину
Који је тек по завршеној борби
Отишао на превијалиште
Дубоко замишљен.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПРЕЋУТАНА КЊИГА

Станислав Винавер: Дозивање литературе

Дозивање литературе

    «Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ. Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.
   После усмене књижевности појавили су се њени подраживачи, и задоцнели епигони. Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно ткиво.
   Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности.
   Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. 

  Књижевност је област духовна. Без духа који би је светлио и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи.
   У току наше недавне културне историје истицале су се код нас и анти-књижевне тезе руског нихилисте Писарева. Он је директан инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје. Да се замисли и обратан правац, који би такође био социјалан и имао да књижевно илуструје обратне социјалне теорије. И једна и друга врста књижевности остаје само натегнута илустрација. Она упрошћава задатке израза и претвара човека у простачки и бедни механизам. Човек није механизам. Када би то и био, његов би механизам био крајње сложен и неухватљиво заплетен. Међутим, такозвана “социјална” књижевност, нарочито у нашим главама, своди човека на неколико кукавних правила и закончића. Чак и инфузорије имају заплетенији и богатији живот но што је живот човека како га замишља и расклапа та грубо механистичка и још грубље ковачка социјална књижевност. Али, чак и кад би човек био тако примитивна твар, чак и кад би био испод инфузорије, као што то они тврде, ипак књижевност не би смела бити тако груба и сиромашна. Јер са својом леденом ужареношћу, Косор, са бруталним презрењем за све недуховно, и многи други са осећајем за апокалипсу и гротеску, које се змијски сплићу прете страсним уједом, и недокучно расплићу.
   Можда та плејада и није дала све што би могла. Њој су сметали сви, а пре свега недуховни бирократи који су били на челу књижевности, установа, фондова, јавне речи, библиотека, школа, и који су давали нашем духовном животу правац старачког гашења и фосфоресцентне трулежи у најдубљим модромрачним морским дубинама. Нама је кобно било можда и то што се нисмо жртвовали до краја за књижевност, као Тин Ујевић - сваки на свој начин.
    Бирократски писци били су противу ове плејаде. Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње. То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена.
   И фељтонисти су противу ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.
   Најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета - за књижевност истинску.
  Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју.
   Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература. Ако је не остваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће генерације које тек имају да дођу.
   Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености, дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом, нашим болом:
    - Ми ћемо је ипак дозвати!»

Београд, фебруара 1938.

Станислав Винавер

/Смена, 1; Београд, фебруар 1938/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер

«Христос, богочовек, најбољи од људи па је умро распет и мучен, - зар то није најбољи, еклатантни пример који је Бог дао људима, да не треба поћи за том науком. Бог па није успео, у толико мање је то за људе. Зар то није као неки avertissement људима: то није за вас, не чините тако, не верујте као Исус.»

«Јадни Хришћани! Они ништа не могу учинити за свог Бога! Он је свемоћан и не треба их. Па почему је он њихов, кад они ништа не могу да учине за њега? Он је толико њихов колико и свачији. Можда би им требао још један Бог, који би био њихов. Ствар која неком лицу припада, зависи донекле од лица.»

(Фотографије: Мирослав Б. Душанић)

Мисли Станислава Винавера

«Ето, данашњи дан има за мене само зато вредност што тек после њега може доћи сутра.»

«Човек је тако бедан да може све да преживи. Зато ја не верујем у смрт.»

«Свака свесна немоћ је трагедија.»

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: Драгош из Липолиста

Драгош из Липолиста

Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком
Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.
 
Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио
На старачком лицу.
 
Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи
И лепши.
 
Знао је Драгош да то не помаже.
Али му је било мило.
А раздирала га је жеља
Да некако продре у први позив
– Као стари сват на свадбу –
Где су његова два сина
Милутин и Мутимир,
– Макар колико за један бој.
– Макар колико за један јуриш.
 
Најзад се завршило чување ћуприје
Мале, несачуване ћуприје.
Од тешког напора при повлачењу
Он је заглавио у болници на Виду
Ако је и остао жив кроз Албанију
То је само о нади да види синове.
 
Он је синове видео
Под маслинама на Крфу
И сити су се изразговарали
И алалили.
 
... На војничком гробљу на Виду
Без обзира на јединицу и позив
Удружени су сви наши борци.
И Драгош из Липолиста, са њима,
– Стари и искусни трећепозивац –
Не чува више обичну ћуприју
Због које је било незгодних речи
И свакојаких шала –
Него читаво једно острво.

Станислав Винавер

Мирослав Б. Душанић: Повлачим се...

Мирослав Б. Душанић

Губим потребу да било шта кажем,
повлачим се у моју библиотеку.

Да будем сјенка у царству тишине,
а не тумач, овом нашем вијеку.

Досадила дневна бука, трчкарања,
бескорисна бдијења као на стражи.
Осјећам, како ми се тијело сасвим
заморило, а и душа спокој тражи. 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

«Против глупости — говорили су још Грци — боре се и сами богови узалуд. А како се борити против полутанства, баналности, фразерства и смелости незнања? Лако је незналицама фразирати: терет знања, сумње, самокритике и проблема не лежи на њиховим леђима тешким бременом, они су кадри да напишу све, без икаквог зазора, јер их није срамота ни сировог незнања, ни тужних, сумњивих баналности ни очајних општих места.»

Станислав Винавер

 
Nein, wir verlieren nicht
die Notwendigkeit etwas zu sagen!
Wir machen nur eine Pause!
Wir verspüren gerade keine Lust
uns in die Menge zu werfen.
Ach, wie schön ist der Rückzug
in die Bibliothek, dorthin,
wo die Schätze stehen,
die lang vernachlässigten,
diejenigen, von denen wir
Morgentau und Sphärenmusik schöpfen konnten,
die uns Hilfe und Nahrung,
Licht und Schatten
gleichzeitig waren,
die niemals still waren,
die uns lockten und verführten,
die uns dorthin entführten,
wo die Fantasie spazierte,
lang, lang bevor uns die Welt regierte,
regierte, regierte, regierte,
malträtierte, zerschmetterte, zerschlug,
uns die zarten Bänder aus den Banden schnitt...
dort wo ich litt... dort wo man litt...

Wir sind der Wachmann
unserer eignen kläglich hergezerrten Zeit.
Lass andre rasseln, lass sie lärmen.
Nichts geht ein Stückchen, ach,
nichts geht ein Stückchen weit.

Sind sie nicht gnädig
diese endlos schönen Stunden,
in denen wir ein Wort,
ein kleines Wort gefunden,
das unsre kleine Welt beschreibt.

So wen’ge Worte wiegen, haben Wert.
Die Pause hat der Himmel uns geschickt,
die Worte stehen grade, unversehrt,
wohin auch immer unser Auge blickt,
sie stehen da, die Worte, unverrückt.
Und wenn die Zeit
sich an der Zeiten Wende machte,
(verzeih mir Freund, ich weiß, der Reim er klemmt),
doch leider, als das Knirschen heftig krachte,
hätt ich am Tiefpunkt einfach nur gelacht,
ich hielte inne, wär nichts als verzückt,
dein Lächeln träfe, 
träfe nur mein blasses Wesen,
wie schön, uns ist ein Coup geglückt...
verbunden ist sie, ist die schöne Zeit,
im Hier und Jetzt, und mit der Ewigkeit.

Gabriele Brunsch

Станислав Винавер: Осветићу људе

Осветићу људе

Распеваћу у очај старе васионе,
Тренутак што цвили, дане који звоне,
У сазвучје живих укобићу рез.

Заробићу слатке бројеве и споне
Искривићу бића да се болно склоне
У ситног иверја утрнули вез.

Кроз правило шаре, кроз занос поретка
Преболећу значај краја и почетка
Ускладићу прекрој и претанак бод.

Осветићу људе: грозничавог претка
Збуњеног потомка: у бунцања јетка
Расплинут, развијен опчињени род.

Разгаљених снова недозвање бујно
Сломљених полета надање узрујно
Односа и сржи занесени склоп

Нек се залелуја, згранут, једва чујно –
И ко танка пара нек ишчили рујно
Безбројног искуства преображен сноп.

Станислав Винавер

Станислав Винавер: Надграматика

Просвета, Београд (1963.)

«Свака реч, у нашем језику, тражи да јој одате пуну пошту, да завирите у сваки скривен скут њене душе, да је гласом целу целцату доживите, као да сте ви пошли у разговетну мисао и у језичко-духовни доживљај само и искључиво ње ради. (...) Речи су као преживљавање. И тако од речи до речи. И код нас не само да дужине, ти троми падавичари-сирконфлекси стражарски стоје код сваког рова што га је једна реч ископала да се одбрани, одстрани и одели занавек од друге речи. Код нас једно исто стабло кити се, тресе се и накострешује акцентима: да се покаже померањем померен смисао.»

Станислав Винавер