 |
Дозивање литературе
«Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ. Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.
После усмене књижевности појавили су се њени подраживачи, и задоцнели епигони. Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно ткиво.
Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности.
Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића.
«Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ. Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.
После усмене књижевности појавили су се њени подраживачи, и задоцнели епигони. Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно ткиво.
Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности.
Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића.
Књижевност је област духовна. Без духа који би је светлио и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи.
У току наше недавне културне историје истицале су се код нас и анти-књижевне тезе руског нихилисте Писарева. Он је директан инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје. Да се замисли и обратан правац, који би такође био социјалан и имао да књижевно илуструје обратне социјалне теорије. И једна и друга врста књижевности остаје само натегнута илустрација. Она упрошћава задатке израза и претвара човека у простачки и бедни механизам. Човек није механизам. Када би то и био, његов би механизам био крајње сложен и неухватљиво заплетен. Међутим, такозвана “социјална” књижевност, нарочито у нашим главама, своди човека на неколико кукавних правила и закончића. Чак и инфузорије имају заплетенији и богатији живот но што је живот човека како га замишља и расклапа та грубо механистичка и још грубље ковачка социјална књижевност. Али, чак и кад би човек био тако примитивна твар, чак и кад би био испод инфузорије, као што то они тврде, ипак књижевност не би смела бити тако груба и сиромашна. Јер са својом леденом ужареношћу, Косор, са бруталним презрењем за све недуховно, и многи други са осећајем за апокалипсу и гротеску, које се змијски сплићу прете страсним уједом, и недокучно расплићу.
Можда та плејада и није дала све што би могла. Њој су сметали сви, а пре свега недуховни бирократи који су били на челу књижевности, установа, фондова, јавне речи, библиотека, школа, и који су давали нашем духовном животу правац старачког гашења и фосфоресцентне трулежи у најдубљим модромрачним морским дубинама. Нама је кобно било можда и то што се нисмо жртвовали до краја за књижевност, као Тин Ујевић - сваки на свој начин.
Бирократски писци били су противу ове плејаде. Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње. То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена.
И фељтонисти су противу ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.
Најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета - за књижевност истинску.
Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју.
Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература. Ако је не остваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће генерације које тек имају да дођу.
Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености, дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом, нашим болом:
- Ми ћемо је ипак дозвати!»
Београд, фебруара 1938.
У току наше недавне културне историје истицале су се код нас и анти-књижевне тезе руског нихилисте Писарева. Он је директан инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје. Да се замисли и обратан правац, који би такође био социјалан и имао да књижевно илуструје обратне социјалне теорије. И једна и друга врста књижевности остаје само натегнута илустрација. Она упрошћава задатке израза и претвара човека у простачки и бедни механизам. Човек није механизам. Када би то и био, његов би механизам био крајње сложен и неухватљиво заплетен. Међутим, такозвана “социјална” књижевност, нарочито у нашим главама, своди човека на неколико кукавних правила и закончића. Чак и инфузорије имају заплетенији и богатији живот но што је живот човека како га замишља и расклапа та грубо механистичка и још грубље ковачка социјална књижевност. Али, чак и кад би човек био тако примитивна твар, чак и кад би био испод инфузорије, као што то они тврде, ипак књижевност не би смела бити тако груба и сиромашна. Јер са својом леденом ужареношћу, Косор, са бруталним презрењем за све недуховно, и многи други са осећајем за апокалипсу и гротеску, које се змијски сплићу прете страсним уједом, и недокучно расплићу.
Можда та плејада и није дала све што би могла. Њој су сметали сви, а пре свега недуховни бирократи који су били на челу књижевности, установа, фондова, јавне речи, библиотека, школа, и који су давали нашем духовном животу правац старачког гашења и фосфоресцентне трулежи у најдубљим модромрачним морским дубинама. Нама је кобно било можда и то што се нисмо жртвовали до краја за књижевност, као Тин Ујевић - сваки на свој начин.
Бирократски писци били су противу ове плејаде. Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње. То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена.
И фељтонисти су противу ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.
Најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета - за књижевност истинску.
Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју.
Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература. Ако је не остваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће генерације које тек имају да дођу.
Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености, дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом, нашим болом:
- Ми ћемо је ипак дозвати!»
Београд, фебруара 1938.
Станислав Винавер
/Смена, 1; Београд, фебруар 1938/ |
 |
Нема коментара:
Постави коментар