Стеван Тонтић: ЈОШ БИ СЕ ДАЛО ЖИВЈЕТ НА ЗЕМЉИ

ЈОШ БИ СЕ ДАЛО ЖИВЈЕТ НА ЗЕМЉИ

Још би се дало живјет на земљи,
Цвркут ластавице чуо ли се буде,
Ако и твој језик буде пјевљив,
И грешника јавно не осмуде.

Још би се дало живјет на земљи
Ако зри грожђе и вино се точи,
Мирише ти хљеб, жена у постељи,
И за нејакога милост свједочи.

Још би се дало на земљи живјет
Ако се гоњеном отворе врата,
Ако не жудиш, рођењем проклет,
Да убијеш свога Авеља, брата.

Стеван Тонтић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Стеван Тонтић: Та земља

Та земља

Историја земље каталог је злочинâ,
Основни капитал мртвачке су кости.
Квоте жртава до небеских висина,
Најскупљи, једини „залог будућности“.

Њени поглавари златоусто гуде
О јединству, слободи, и срећи к томе.
Ако си још увијек уписан у људе,
Припадаш пораженим – роду већинскоме.

Распукла, земља се узалуд упиње
Да буде „нормална, из једног комада“,
Док живе дијели на анђеле и свиње
Па човјек, та луда, редовно настрада.

Стеван Тонтић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Стеван Тонтић: Док руља вођи кити славопојке

Мирослав Б. Душанић

Док руља вођи кити славопојке

Док руља вођи кити славопојке
Грезнућ у прастарим заносима,
Боље да љубиш опојне дојке
У борделима, мрачним пролазима.

Док руља вођи кличе и мантра
Имена светих ратника, убица,
Боље да језиком глачаш јантар
Дјевојачких чланака, брадавица...

Кад вођа најзад с врха слети
И нови господар трон заскочи,
Само ће сјај милосница светих
Отварат твоје већ згасле очи.

Стеван Тонтић

Мирослав Б. Душанић

Стеван Тонтић: Љубав на сеоски начин

Љубав на сеоски начин

Никад у том селу не видјех (оку је то жао),
Да сељак, млад или стар, жену своју пољуби.
Љубав су водили у густом земаљском мраку,
Кад пол подивља па стид се и рачун губи,
И бог би им, расипник, по чопор дјеце дао.

Никад у том селу, била недјеља или сриједа,
Не видјех двоје да јавно се милују, ћућоре,
Ни младића да драгану макар за руку држи
Осим на пиру, на збору – док коло не разоре
Пуцњи и јауци коловођа и чувара реда.

Нема више тога села, тих дјевица, момака,
Спржено је са другима, са стотинама сељака.

Стеван Тонтић

Стеван Тонтић: Свето и проклето

© by Pet Grief

Хвала Ти, Господе 

1.

Хвала Ти, Господе, што ме ослијепи
(и ту си остао јак)
јер шта бих ја о свему знао
без овог погледа с друге стране
(иза заувијек спуштених трепавица)
из свога у свјетски мрак?

Мислио бих да живим међу својтом,
можда и самим анђелима,
да рајским се баштама шетам,
а овако знам
на чему сам.

Хвала Ти што најзад ми
отвори очи
прије но што Ти
душу предам.

ISBN: 978-86-87079-10-6

2.
Хвала Ти што дар ми слуха узе,
не заводиш ме више ни музиком сфера,

ни добошима за поход на непријатеља –

још ми бубњају у глави!

(Већ од дреке под прозором
не могу ока да склопим.
А лелек мајке убијенога
у гроб ме тјера.)

Једино ми је жао што никад више
(стално мислим о њој)
нећу моћи да чујем
глас моје вољене жене
у ноћима без сна:

„Не бој се, не бој, мили,
спавај, мишићу мој...“
 

ISBN: 978-86-87079-10-6

3.

Хвала Ти што дар ми говора узе
и учини да заувијек занијемим. 

Јер ако сам остао без ријечи
пред милотом људског лица,
женског тијела избезумљујућом љепотом,
красотама које си штедро
небом и земљом разастро,
како да не занијемим пред овом
ругобом и страхотом.
И на шта би све личило
кад бих у ову буку и бијес
и ја покоју удјенуо? 

И св то још  
видио и чуо!

Стеван Тонтић

Stevan Tontić: Heilige Schrift

ISBN: 3934015654

Heilige Schrift

Die heiligen Bücher wurden abgeschrieben

auf Pergamente,

auf die gegerbte Haut zahmer Tiere;

Löwen und Tiger mieden die Orte

der Gerber und Kopisten.

Das beste Pergament, erwies sich,

gibt des Junglamms Leder ab –

trägt des Glaubens Flamme

von Finsternis zu Finsternis,

von Ewigkeit zu Ewigkeit.

Für eine Abschrift der Heiligen Schrift

schlachtet man die ganze Herde,

allein auf dass die Botschaft vom Lamm

am Kreuz nicht verloren gehe,

das du bist!

Du! Der Gekreuzigte!

Stevan Tontić

ISBN: 3-930137-65-8

Stevan Tontić: Ich sah das Neugeborene

Stevan Tontić (Стеван Тонтић)

Ich sah das Neugeborene
 

Ich sah das Neugeborene

mit den rosigen Wänglein eines Engels
und erst bezeichnetem Geschlecht -
es zappelte regsam in den Armen
seiner Mutter, der Schönen.

Und ich sah wie sich
aus seinem Herzen
ein Knäulchen des Todes
abzurollen begann.

Dicht aufgewickelt
auf einen Punkt zusammen gedrängt
ein Schlängelchen.

Ich sah es und wandte
meinen Blick zur Seite.
(2009)

Stevan Tontić