Трифун Димић: Три пјесме

* 29. фебруар 1956  † 13. септембар 2001

Памћење

Нисам запамтио черге,
чергарења,
нити чергаре.
Не сећам се дрвених кола
нити белих и црвених арњева,
и не памтим стиснуту децу
у страху
од муње
и грома
када се спрема олуја
над равницом.
Нисам запамтио болест
нити прогон
велики као људска туга.

Нисам запамтио ни своје претке.

Родио сам се
када је све било изгубљено
у новом времену...

Гле,
аутострадама
јуре сватови у аутомобилима,
све около
и никако не могу да се пронађу. 

Молитва очајника

Помози ми да преживим
да не скапам као пас,
сам
без педигреа,
без маркице,
без узице,
завучен у некој рупи
да не пресвиснем од туге
и људске беде.
Помози ми да видим дан
и возове на прузи.
Између многих љубави
своје љубави немам
и зидом опасан
чувам камење од зуба времена.

Неко је друго време.

Опроштај

Умрећу ноћу
једне кишне јесени
и сливаће се капи
низ моје лице

Умрећу
а ти нећеш знати
где сам,
и нећеш схватити поруку ветра.

Вечерас одлазим из овог града
И последњи пут
Љубим његове сене.

Трифун Димић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић