Гојко Ђого: НА БРЕГУ, У ХЛАДУ

НА БРЕГУ, У ХЛАДУ

Два жира у два уха
два тамна стакла на два ока
и плаво туткало наливено у грло.

Што чујем пречујем
што видим превидим
што мислим не говорим,
сведоци одавно нису на високој цени.

Што сам знао
знао и заборавио,
ујутру процвало,
увече увело.

А било би мало неприлично
да стар гавран грло калајише
и на новом пазару
вранама продаје утеху и наду.

Пун рана и празних тропара
са виновим печатом на уснама
дремам у хладу.

И гледам
како обад тера коње
у лудом трку
да поломе ноге.

Гојко Ђого

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гојко Ђого: ЕПИСТОЛА ВУКУ КАРАЏИЋУ

ЕПИСТОЛА ВУКУ КАРАЏИЋУ

Поштовани господине Вуче,
ништа од твоје приче:
     Пиши
     као што говориш
     а читај
     као што је написано.
 
Не могу да пишем
као што говорим
јер
не могу да кажем
оно што мислим.

Уместо твоје поуке,
обавештавам унуке:
    Ја сам писао
    као што сам мислио
    а ви немојте читати
    као што је написано.

Гојко Ђого

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гојко Ђого: ПАЛИКУЋА

ПАЛИКУЋА

Буди буктиња, буди муња,
саспи за врат бокал уља
и гурни жишку под кошуљу,
осветли бар своју мрчаву
кад не можеш васељену.

Бољи је тај вишак слепила
и запаљена властита кућа
него клепетуша без језика
и свећа задушна
себи и свом веку.

Кажу, трошиш узалуд
сув барут и бели папир,
коју год ватру подметнеш
неће да плане
и разведри.

Зато су и речи тако тамне
и мутна слика пред очима.

Одавно je y прекиду
пошта с небесима,
знамења више не тумаче
они што болују од безумља.

Кад је сан опсена,
кад је вера празноверје,
када је нада безнађе
а време невреме
и лучева главња гори
- гори а не светли.

Добро је ипак
кад се нађе каква луда
да у мраку запева
и растера страх.

Гојко Ђого

Фотографије: Мирослав Б. Душанић