Приказивање постова са ознаком Desanka Maksimović (Десанка Максимовић). Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Desanka Maksimović (Десанка Максимовић). Прикажи све постове

понедељак, 24. март 2014.

Десанка Максимовић: Чежња

Чежња

Сањам да ћеш доћи:
јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
а ново се цвеће сваког јутра роди;
јер осмеси љупки играју по води
и пролетним небом што од среће блиста;

јер пупе тополе, и као да хоће
к небу, пуне топле, набујале жуди;
јер у души биља љубав већ се буди;
јер мирисним снегом осуло се воће;

јер природу Господ за твој дочек кити:

Ради тебе чежње у ваздуху плове.
Јер све покрај мене чека те и зове:
цвеће, воде, магле, јабланови вити.

Дођи! Снови моји у густоме роју
теби лете. Дођи; без тебе се пати!
Дођи, - све крај мене осмех ће ти дати,
и у свему чежњу опазићеш моју.

Десанка Максимовић


Мирослав Б. Душанић

петак, 14. фебруар 2014.

Десанка Максимовић: Србија је велика тајна / Desanka Maksimović: Serbien ist ein großes Geheimnis


Србија је велика тајна

Србија је велика тајна:
Не зна дан шта ноћ кува
Нити ноћ шта зора рађа,
Не зна грм шта суседни грм сања
Нити птица шта се догађа
Између грања.


Не зна гуштер шта пузи испод камења,
Нити кукуруз струк слути
Шта се у суседној њиви спрема.
Сваког часа све се мења,
Ниједног кута ни листа нема
Да није тајна.


Ко зна шта крије у себи
И та невина роса сјајна;
Ти сељачки пословни крици
Што се с брда на брдо чују
Заверу можда кују.


Ко ће у тој земљи када
Знати шта и девојка млада
У недрима нетакнутим носи;
Какву тешку тајну
У рукама својим држи дете;
И старица погрбљена свака
До какве се упутила мете.


У тој земљи и ветри
И мириси, потоци и реке,
И црквена звона
Потајно преносе вести,
На првом завијутку
Где шума почиње она
Ко зна шта можеш срести.


У тој земљи ни зечијој стопи
Непријатељ веровати не сме,
Ни трагу воловских копита.
Договори су можда тајни
И жетелачке песме
И удари шумских секира
И успаванка уз колевку скрита.


Десанка Максимовић



Serbien ist ein großes Geheimnis

Serbien ist ein großes Geheimnis:
Der Tag weiß nicht, was die Nacht ihm braut,
noch weiß die Nachtnicht, was der Morgen bringt.
Der Strauch weiß vom Busch nicht, was er schaut,
noch weiß der Vogelnicht, wenn er singt,
was zwischen den Zweigen geschieht.


Die Eidechse ahnt nichts vom Wurm unterm Feldstein,
noch weiß ein Maiskorn nicht,
was vorgeht am Feldrain.
Es ändert sich alles zu jeder Stunde,
da ist kein Stengelchen, kein Blatt,
das nicht sein Geheimnis hat.


Was verbirgt sich
in dem reinen Glanz des Taus?
Und die Bauern bei der Arbeit,
die von Berg zu Berg durch Zuruf sich verständigen,
hecken sie womöglich
Verschwörungen aus?


Wer wird in diesem Land je erfahren,
was keusch junge Mädchen im Busen tragen?
Welch großes Geheimnis
hält ein Kind in seinen Händen?
Zu welchem Ort wird – alt an Jahren
und krumm – das Mütterchen sich wenden?


Auch der Bach bringt Botschaften durch das Land
und der Fluß, der Duft und sogar der Wind,
selbst durch Kirchenglocken
wird manches bekannt.
An der Wegbiegung dort,
wo der Wald beginnt,
kann dir wer weiß was begegnen.


Die Feinde dürfen in diesem Land
nicht einmal der Hasenfährte trauen,
Hufspuren enden im Hinterhalt,
vielleicht sind Verabredungen geheim
und die Weise, die über die Felder zieht,
ein Zeichen womöglich der Axtschlag im Wald
und das leise Wiegenlied.


Desanka Maksimović



Ликовни радови ученика ОШ "Момчило Поповић Озрен" Параћин (СВИТАЦ, бр. 1; април 2011.)

четвртак, 19. децембар 2013.

Десанка Максимовић: Писмо оцу

Мирослав Б. Душанић
Писмо оцу

Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.

За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.

Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.

Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,

и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.

Десанка Максимовић

петак, 23. јул 2010.

Десанка Максимовић: Разговор са Косовом

Разговор са Косовом

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово не оплака
ван твојих брда и твојих река,
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Десанка Максимовић


Eine erschütternde Szene des Hasses und des Schreckens am Kosovo. Nicht nur beheimatete Serben, Gorani (Goranci), Sinti und Roma auch Schweine werden von albanischen Nationalisten nicht verschont.
Am Stadtrand von Obilić (Kosovo) wurde ein Schwein in der Nähe des geplünderten und niedergebrannten serbischen Hauses aufgehängt.

петак, 13. новембар 2009.

Десанка Максимовић: Чежња у туђини


Чежња у туђини

Да ми је да не умрем у туђини
Лепе су све букве у земљи честе,
ливада свака лепа је млада,
и све реке непознате,
сви врхови што се сунцем злате,
све и где није и где јесте
поглед и нога ми ступила када.


Али кут земље на ком смо жито жели
и са кога смо цедили вина,
земља коју смо пили и јели,
чија на огњу палили дрвета,
где смо сахранили оца и сина,
као да је сва гроб прадедовска,
крваво нам је блиска и света.


У ту бих земљу хтео да легнем,
у тај крај где биљка свака,
где бубица свака болно ме дира
као жбун што на братовом гробу цвета,
као мрав што њиме мили.
Земља са које смо јели и пили,
која нам је као срце рођено јасна
и тајанственија од свемира,
хтео бих да ми гробом буде.

Десанка Максимовић

Фотографије: Савко Пећић Песа

недеља, 12. април 2009.

Десанка Максимовић: Пролећна песма / Desanka Maksimović: SPRING POEM

Desanka Maksimović
1898 - 1993



Пролећна песма

Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како моје срце полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;

како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;

како чезне за свим што би живот мог‘о
лепог да му даде,
и да му ничега не би нило много:
тако су велике чежње му и наде.

Осећам да до сад све је била шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колико бих могла и колико хтела;

да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.


SPRING POEM

While watching all these early buds and swallows,
I can feel tonight
that my heart's slowly growing over sorrows
as someone's horizon on smiley days might;

that it's getting bigger like all plants around
and light as a feather,
and that all happiness that's above the ground
and a Hell of pain wouldn't really matter:

It's longing for all things that a life as such
could give nice to thy,
and completely nothing wouldn't be too much--
its eager desire and hopes are so high.

Everything that's happened has been just a play
of my heart on fire;
my true love has never been given away
as much as I could and as I desire;

There are, in my deeps, gentle tides of words
never let outside;
I could give my heart to everyone on worlds,
yet, it would remain a lot of it inside.

Споменик песништву, Десанка Максимовић, Ваљево, Србија
Monument of poetry, Desanka Maksimović, Valjevo, Serbia
Foto: © by Адам Радосављевић (Adam Radosavljević)