 |
| Мирослав Б. Душанић |
Сад је на земљи, оче, други свет.
За себе сви се грозничаво брину,
цене своја имања и сићушна бића.
Само је неколико сиромаха и младића
који би могли за добро других да гину.
За благом сад највише жуде људи;
према човеку све се хладнији бива;
граби свак да се на земљи наужива,
јер не верује да ће на небу да се суди.
Ни твоја молитва код Бога не помаже:
из дана у дан бива овде све грубље;
друкчије је сад, оче, и наше родољубље,
Србија и Војводина се чак гложе.
Сад мисле да треба богато да се плате:
труд за родну груду и љубав и идеали;
причају гласно шта су за земљу дали.
А ја с болом мислим на твој живот и на те,
и чини ми се сада: ниси морао умрети,
све је можда било празно и узалудно:
пламичак твоје вере само ја чувам будно
и кроз све мржње овде чистог ћу га пронети.
Десанка Максимовић
Нема коментара:
Постави коментар