(Слике
из Појезне – фрагменти)
крв наша зрнца паганска носи
прастаре опсесије предачке
у изворима се виле умивају
огледају своја бијела лица
прије но што танане и витке
заогрну бистру мјесечину и
у коло ухвате испод јошика
или зором уморне и сретне
заспу у миру жалосних врба
и жбуновима горских лијески
у прелијепим воћњацима мајке
с чежњом у крошње зуре да
открију и уберу златну јабуку
за живот вјечни рода и порода
а очеви сасвим озбиљни и тихи
Бога Дажбога славе у забрану
приносе му врућу медовину
земљу шкропе крвљу жртвеног
пијетла за темеље кућа наших
у доловима автика израста и
цвјета и оструга испреплетена
својим оштрим трном пријети
ту ноћу док село у сан понире
дрекавци ричу и израњају авети
у глуво доба кад не поје пијетли
и кад мјесец са неба не свијетли
састају се силе нечастиве
на саборе о злу да диване
којом муком и невољом љутом
да нас страве да нас обезглаве
у врзино хватају се коло
на мјестима гдје се пути сијеку
зурле су им људске цјеванице
а добоши наказне лобање...
Мирослав Б. Душанић
Дјевица вила
На прелазу код Душанића вира
Видио сам како се виле купају
И бијело платно на рамена замећу
Гледајући у празвук тишине
Испод јошика у хладовини
Једна ме је вила опчинила
И док су се остале кикотале
У паучинасто тихо изчезавале
Она ми приђе и шапну на ухо
Слушали смо пјесму цврчака
По дану се на сунцу лицкали
Ноћу бисере у води сакупљали
Три дана и три ноћи поред вира
Не знадох како сам ту заноћио
Бијаше дјевица а ја усхићен
Док се на перилу рубље испирало
Снажан и расположен младлачки
Скочио сам у вир бистри и дубоки
Тражио сам на дну вилу дјевицу
У паучинасто бијелом огртачу
Али пагани су је већ давно одвели
Над Драшаном су је често виђали
У бјелини како сузама умива лице
Док драгог у бисерима ноћи тражи
Савко Пећић Песа
