 |
| © by Перо Васлић |
Писмо
Пријатељу сам се јавио телеграфски кратко
Тек толико да зна да га нисам заборавио
А и да чује нешто о мени
Написах му да сам поново оперисан
И да ме свакодневно кљукају морфијумом
Да вријеме између два лијека
Испуњавам читањем и блоговањем
Да се борим с несаницом
С другим стварима нисам хтио да га замарам
Те му прећутах да избјегавам сјећања
И помисли на наше предјеле и људе
Мада ми то стварно тешко пада
Јер ми у носу мирис мајчиног хљеба
И мирис житког босанског блата
Али искусан је лисац мој пријатељ
Он се у својој дугогодишњој осамљености
Оспособио да тумачи и ненаписане редове
Мирослав Б. Душанић
Прочитах
Прочитах
с невјерицом
дах ми стаде
пред очима замагли све
не изговорих ни једну
једину ријеч
дуго
дуго сам
бенасто ћутао
док нисам праснуо
у очајнички смијех
у вапају личне немоћи
зар толико
несанице и бола
усамљени храст трпи
када му гране сијеку
Савко Пећић Песа
Нема коментара:
Постави коментар