Мирослав Б. Душанић: "Lyrik - Lyric - Поезија": Занимљивости

Приказивање постова са ознаком Занимљивости. Прикажи све постове

понедељак, 12. децембар 2016.

Издавачко и књижарско предузеће ГЕЦА КОН А.Д.

уторак, 15. март 2016.

Мотив српски, тепих индијски (ручни рад)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 14. март 2016.

CORPUS HERMETICUM

Књига II - Хермес Асклепију (фрагмент)

17. Друго име Бога је Отац, поновно зато јер Он је тај који ствара све. Задатак оца је стварање. Због тога је подизање деце велика и најпобожнија ствар у животу за оне који мисле правилно, а напуштање живота на земљи без детета је велика несрећа и непобожност; онај ко је без деце, кажњен је након смрти од даимона. То је казна: да је душа Човека без деце осуђена на тело које нема ни мушку ни женску природу, ствар проклету под сунцем. Стога, Асклепије, не имај наклоности према Човеку без деце, него се радије сажали над његовом несрећом, знајући да га чека казна. Нека све ово речено теби, Асклепије, буде увод у знање о природи ствари.

уторак, 9. фебруар 2016.

Мирослав Б. Душанић: На острву Рујан

На острву Рујан

Све што сам видио могло је да буде пјесма
У Зелину је то кључ од пансиона
И поглед у плаво небо с дрвеног балкона
Дрвореди бреза и старих јасенова
Гнијезда у стијенама од креде на рту Аркона
Јабланови у Прори устремљени ка Богу
Пристаниште у Сасницу и коморани
Који у ставу мирно практикују јогу
Житна поља између Путбуса и Позерица
Камен шкољке густи коров ситан пијесак
Лидијин сан мешкољење благи осмијех лица
Облаци изнад Балтика муње и громова тресак

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 7. фебруар 2016.

Мирослав Б. Душанић: Острво Рујан

Острво Рујан

Као да се у измаглици и сланој пари
На вјечно ћутање зарекло
Гробна тишина на ободу и у дубини
Борове шуме

Умрежени у коров и обрасли маховином
Разбацани и поломљени камени блокови
Највећим дијелом угнијеждени у пијесак
И у влажну земљу

— Ти гробни биљези далеке прошлости
Сјетни свједоци са нечитким записима
И изблиједјелим рељефима

Између процвјеталих липа
Шуме витке брезе и горди храстови

Уљуљкано музиком таласа острво дријема
И крије загонетке поносних Рујана
Заборављених словенских ратника и рибара

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 5. фебруар 2016.

Јордан Николић о народној пјесми

Шта нам можете рећи о пореклу, односно генези српске народне песме?

Лирске или „женске” народне песме, по свом пореклу и по мотивима које носе, већином су старије од епских. Оне су оно најстарије што имамо. Оне су наш истински културни почетак, и по свом духу и по свом пореклу древније су од споменика писмености нашег средњевековља, каже наш угледни песник и академик Миодраг Павловић.

Српска народна песма, дакле, има веома дугу традицију. Од 14. века, нарочито на владарским дворовима, помињу се наши свирачи, певачи, добошари. У једној Душановој повељи помиње се Преде свирац, а 1335. године у Дубровнику знају за Драгана, трубача из Призрена. Године 1415. српски гуслари су на двору пољског краља. Доментијан, биограф Светог Саве с краја 13. столећа, бележи како је краљ Стефан Првовенчани, „када је за трпезом седео, тимпанима и гуслама, као што то чине владари, увесељавао своје великаше”. По тексту би чак могло изгледати да је и сâм краљ свирао, а вероватно и певао својим гостима, али је сасвим извесно да је волео музику. То је пут српске народне песме, који је утрт ногама племените аристократије. Зато је она толико опстала, јер се на стаменим темељима универзалних вредности доброг и лепог рађала.

Шта нам можете рећи о квалитету текстова и музике наших старих завичајних песама? Може ли се та традиција без претенциозности назвати ,,српском класичном музиком”, ако узмемо у обзир изворно значење латинског појма classicus (= узоран)?

Кренуо бих од вашег другог питања. Велика је истина да српска народна музика Косова и Метохије представља праву и најзначајнију класику уметничке речи стварану вековима. Најраније народне песме Косова и Метохије могле су настати још пре средњег века, каже професор др Владимир Бован. Са сетом и радошћу сећам се свога детињства и младости проведених у Призрену. И данас су ми свеже слике из башти у касно летње поподне: жене седе у сенци јоргована, разговарају, пију кафу, везу на ђерђефу и – певају. А призренске песме, стваране деценијама и вековима, натопљене су лиризмом благог поднебља и људских осећања, као и ритмом прохујалих времена. Те песме су врло разноврсне, а мелодијски танане, као што су били танани чувени филиграни које су израђивали стари призренски мајстори – кујунџије. У њима нема места дерту. Када се оне изводе или слушају, не ломе се чаше. Понајпре, оне су нежне, отмене, господствене. За песму Разгранала грана јоргована, покојни Бора Илић, дугогодишњи музички уредник у Радио-Београду, рекао је да у себи носи лепоту и карактер Моцартових менуета.

Одлика, дакле, песама које су мој живот, јесте: узвишена порука, истицање моралних вредности, литерарна префињеност и одушевљавајућа мелодијска структура, што је живо сведочанство естетске надарености српскога човека. Ако ово није узорно и за углед, а шта је онда!

У каквој вези, по Вашем мишљењу, стоји православна вера и музичко предање чији сте својеврстан носилац?

Призрен. Утемељен по узору на средњевековне византијске метрополе, овај град, као државно средиште, претендовао је, с правом, да буде центар свих дешавања од значаја и вредности. Тако је – постоје многа сведочанства – у Призрену и околини било преко триста шездесет православних цркава. Ромејска култура, философија, уметност, а пре свега вера православна, која је очарала изасланике чувеног кијевског кнеза Владимира у своје време, у мом завичају је била с пажњом негована, те је ухватила дубоког корена. Мислим ‒ или, боље речено, тврдо сам уверен ‒ да Православљу дугујемо све оно што је вредно у нашем народном музичком предању, али и уопште, јер је њему својствено да рађа и одгаја само оно што је достојно човекова имена и образа.

/Преузето из ВИНОГРАД ГОСПОДЊИ, Лист православне Епархије бачке; година пета, Нови Сад, март - април 2010./

недеља, 31. мај 2015.

СНИЧАК

Кад год ми се укаже прилика радо прегледам и прочитам школски лист. И увијек се „у њему пронађем“... Управо сам ишчитао СНИЧАК; бр. 32, јануар 2015. (Лист ученика ОШ „ Емилија Остојић“ – Пожега)

субота, 7. март 2015.

Тробојна штампа

НОВА ИСКРА, Бр. 2/Год. IV; Београд, фебруар 1902.

У овом броју је представљен први покушај у српској илустрацији тзв. тробојне штампе (плава, жута и наранџаста боја). Слика је урађена у Државној штампарији.

петак, 10. октобар 2014.

Јелена Димитријевић: Поздрав драгој (Сунце јарко...)

То је, у ствари, мала љубавна песничка повест о двоје младих: Севдије, хришћанина из Ниша и Севдије, Туркиње, нишке муслиманке, који се виђају дању, а тајно састају ноћу, својом младошћу пркосећи верским и друштвеним обичајима забрањене љубави. “Чедо бегово, дилбер-Севдије”, лепа ханумица узвраћа хришћанском момчету своју љубав. “Ал’ која фајда од свега?”, пева песникиња, “кад оно није за тебе/ нит си ти, момо, за њега”. И болно момче лежи на одру, прима посете и понуде, очекујући ону којој се највише нада; али у песми констатује: “сав комшилук дође” само “дилбер-драга” не.

Лежим, чекам, већ недеља прође,
Ал’ми драга никако не дође!

А љубав двоје несрећно заљубљених Севдија граје “два месеца, али тајно!”. Крију се “од душмана” и од девојчине мајке; не састају се у време Рамазана; “тридсесет су дугах дана до истека Рамазана”, казује нам песникиња. Потом, долази што мора да дође: растанак; Севдије ханумица одлази из Ниша у Стамбол, одакле шаље “књигу” у којој невесело пева: “у мајчином сам богатом двору/ кроз кафез око плуди (по) Босфору!”. Година 1892. завршава се у мислима и чежњи за драгом.

Настаје година 1893. која започиње складно испеваном песмом чежње Сунце јарко из Јеленине збирке, коју је неко и не зна се баш кад, извукао из сижеа ове несрећне љубавне повести двоје младих и почео да је популаризује певањем по некој грађанској мелодији. Управо та песма, чији текст и напев прилажемо уз рад, представља врхунац или кулминапњу ове песничке приче. У њој песникиња користи могив народне лирске песме, да преко сунца споји лучама љубави двоје вољених. Једино сунчеви зраци могу да пренесу поздраве из Ниша у Стамбол, једино преко њих се може обавити чиста жеља, чисте љубавне (не)могућности, исказане стихом: “Пољуби је, сунце, место мене!”

После овог успелог елешчног поетског текста, Јелена брзо довршава своју љубавну песничку сторију Севдији од Севдије. Наредне песме указују на несрећан исход те љубавне драме. Севдија исказује у песми да јој је драг Христос Спас и “све ми је твоје драго”, вели. али не може никад бити ни “Милица Српка”, ни хришћанка, јер јој је “дух слаб да носи силног Алаха гнев”, ако би се покрстила. Поред верског, наводи и други разлог: “долазила мајка бег-Хусиена да гледа мене за свог сина”. Потом је силом удају за истог бега чак у Бејрут, а млади севдалија нишки из Ниша јој болно пева: Унутна-бени (тј. не заборави ме!). Севдија се враћа мајци у Стамбол и поручује младићу да дође у Стамбол, да се виде, па да заједно скоче у Босфор (“пљуском својим талас бурни/ хитао би да сакрије од душмана љубавнике”) и да се утопе (“А то место свет би звао: Мазар двоје најсрећнији!”) или по српски: Гроб слатких душа. Нигшда Севдија одлази у Стамбол, лутајући у једној барци преушен у женско, тражи своју Севдије, коју не налази. Среће и опева младу и лепу Фатиму (сличну оној Фатими из Омера и Мериме), која у свему надмашује његову Севдије, али нема топлину њене љубави, као што је има и Мерима Омерова. Тако се, тихим разлазом, завршава ова љубавна повест, испевана у 31. песми. Само једна - Сунце јарко, својим напевом и текстом, подсећа нас на један давно заборављен циклус песникиње Јелене Димитријевић, Севији од Севдије, у којој је победно сунце љубави остало да траје и изван граница поезије, у нашим свакодневним боемским певањима.

То победно Сунце јарко заорило се из хиљаде грла српских рањеника на Солунском фронту, у I светском рату (1914-1918). /Први пут је песму нотно записао британски лекар и музичар др Лајонел Баден (1892-1965) по певању српских рањеника у болници Вертекоп на Битољском фронту. Песма је записана у рукопису Српске песме (Вертекоп, 1916/1918), бр. 314: Поздрав драгој (Сунце јарко…). Рукопис се чува у Музиколошком институту у Београду./ Певали су је са плачем, тугом и чежњом српски борци док су лежали на болесничким постељама и сунцем поздрављали своју поробљену домовину Србију и своје миле и драге у њој.

Ђорђе Перић: Осврт на популарност песама Јелене Димитријевић Сунце јарко и Баба Крас