Кад из душе
оде задњи гост
кад храброст
оде да спава
распори кофер
и извади хаљину црну.
Да могу
тамом да се обучем.
Оном вечном тамом
што мирише
на тамјан.
Долазе дани тишине.
Једно лице губи
се у магли.
Затвори врата
и отвори душу
и пусти
да јури низ
пусто поље.
Дозволи да те
хладне руке
поново нађу,
док девојка
губи невиност
док старица
умире.
Шта још да делимо?
Љубав је одавно подељена,
а сто и столице
су инвентар
без душе.
Не вређај време
јер стихови ми
од бола
оглувише.
И знам
да крвариће дуго
у времену ране.
Па шта?
То су моје
ране.
Само моје.
Нађеш ли се
у мојој реченици
веруј ми
то је
случајност
коју сам
годинама
чекала.
Све је случајно.
Све, сем бола.
Он је намеран.
Имена ми мог српског
и имена ти твог издајничког.
Плаче крв у венама мајке твоје
Поносно је срце моје српско
Згажено је име твоје издајничко.
