ПРАПОЧЕТАК

ПРАПОЧЕТАК

Ни битка ни небитка не бијаше тада,
ни зрачног простора ни неба над њим.
Што се кретало амо-тамо? У чијем окриљу?
Што бијаше вода? —  Дубок бездан.

Ни смрти ни бесмртности није било тада,
није било знака ни дану ни ноћи.
По властитој је вољи дисало То Једно без даха,
ничег осим њега није баш било.

На почетку је била тама овијена тамом,
све то бијаше једнолики тијек.
У настанку бијаше застрто празнином,
То Једно родило се снагом свога жара.

На почетку га обузе жудња,
што била је прво сјеме ума.
Понирући у срце мишљу
мудраци открише везу битка у небитку.

Нит њихова била је напета попријеко, 
да л' је било горе, да л' је било доље?
Оплодитељи су били и моћне силе,
најприје је била снага, а затим порив.

Но тко уистину зна, тко ће нам рећи,
одакле потјече, одакле ово стварање?
Богови су рођени тек с настанком свијета,
па тко да зна одакле је то потекло?

Одакле је потекло ово стварање,
да ли га покрену или не
Онај што над свемиром бди у највишем небу?
Тек Он то зна, а можда не зна ни Он.

(Рг-веда, Х. 129 — превео Жарко Водинелић)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранка Куић: Антологија келтске поезије: ПОД БЕЛИМ НЕБОМ ЦРВЕН ЗМАЈ

* 15. јун 1925 † 01. мај 2003

Болник из Абер Куага
(9. век)

Да на брегу седим и одозго гледим,
Више жеље немам:
Пуст ми дом, а ја се - на пут кратак спремам.

Свеж је поветарац, бело стадо дрема,
Лепе боје лета
Сву природу красе; за ме лека нема.

Отежале ноге, не могу да макнем,
Руке ослабише;
Кукавица кука, да не може више.

Кукавица гласно у цик зоре кука;
Да гладујем немо,
Да не пружам руку, мања ми је брука.

У Абер Куагу кукавица кука
На гранама цветним;
Нек' и даље кука својим гласом сетним.

У Абер Куагу кукавица кука;
Где је бехар-грање;
Тешко болесноме што слуша кукање.

У Абер Куагу кукавица кука:
Чемерна ми душа;
Никад више неће уво да је слуша!

Из бршљана чујем како мени кука;
Сав сам у ритама;
Чежња за мојима моје срце слама.

Глас птичице стиже с олисталих грана
Храста обасјана.
Присећам се својих љубљених драгана.

Нарикачо стална, луталице тужна,
Кријеш жудњу благу;
Хитра као кобац кукаш у Куагу.

Глас Српски, Бања Лука 2002.

Пјесме из ЈУНГ И ХЕСЕ: ХЕРМЕТИЧКИ КРУГ

РЕЧИМЕНГ-ЦЕА

Када човек достигне старост
и испуни своју мисију,
има право да се суочи
са идејом смрти у миру.
Он нема потребу за другим људима -
познаје их и зна довољно о њима.
Оно што му је потребно је мир.
Није добро да се посећује овај човек,
нити да се са њим разговара -
треба широко заобићи врата
његове куће,
као да у њој не живи нико.

(Пријевод са старокинеског)

Плави јахач, Београд (2001)*

ПОДИГНУТ ПРСТ

Мајстор Ђи-џи, како су нам рекли,
био је нежан и смирен, и тако скроман
да се потпуно одрекао света и науке,
јер реч је појава, а он је помно желео
да се клони сваке појаве.

Када су ученици, калуђери и новајлије
били заузети узвишеним говорима и
интелектуалним ватрометима,
у вези са значењем света и највишим
Добром, Мајстор је ћутећи посматрао,
чувајући се сваког показивања.

А када су долазили са питањима,
испразним или озбиљним,
о значењу древних списа, имена Буде,
просветљењу, почетку света и његовом крају,
ћутао је, само тихо подижући прст.

Ово немо-речито показивање прстом
постајало је све ватреније и све већа опомена;
говорило је, подучавало, хвалило, кажњавало,
продирало тако необично у срце света и истине,
да су ученици почињали да схватају
то благо дизање прста
и будили се устрептали.

Херман Хесе
/Пријевод: Душица Лечић Тошевски/

ШУШТАЊЕ СЛОМЉЕНЕ ГРАНЕ 

Сломљена, расцепљена грана
виси из године у годину,
суво шуштећи своју песму на ветру.
Без лишћа, без коре,
јалова је и бледа.
Уморна од дугог живота,
уморна од дугог умирања,
њена песма је
тврда и јака,
а њени звуци охоли,
прекривају страх.

Још једно лето.
Још једна дуга зима.

Херман Хесе
 /Пријевод: Душица Лечић Тошевски/

* НАПОМЕНА
Мигел Серано (Miguel Serrano Fernández): * 10. септембар 1917 † 28. фебруар 2009
веома контраверзна личност, чилеански пјесник, политичар, дипломат (амбасадор Чилеа у Индији 1953-1962, Југославији 1962-1964 и Аустрији 1964-1970), национал-социјалист (самопрокламовани „серанистички хитлеризам“), антисемит, негатор холокауста, пропагатор митолошког надреализма и „телурског/езотеричног хитлеризма“, езотерични теоретичар, мистик... Он је био близак пријатељ садашњег Далај Ламе, Индире Ганди, белгијског адвоката и политичара Леона Дегрела,  вође белгијског  Рексистичког покрета и истакнутог СС-Вафен официра.  Пријатељовао је такође између осталих и са швајцарским психијатром Карл Јунгом, књижевником Херманом Хесеом и пјесником Езром Паундом...

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Антологија поезије старог Мексика: ЛЕПТИРИ ОД ОПСИДИЈАНА И ЖАДА

БКГ (2009)

НЕК СЕ ОТВОРИ СРЦЕ ТВОЈЕ

Нек се отвори срце твоје!
Нек ми срце твоје ближе приђе!
Како ме само мучиш,
та због тебе мрем!
Одлазим онамо
где бићу уништен.

Хоћеш ли плакати за мном, последњи пут,
хоћеш ли за мном жалити?
Пријатељи смо били само,
док ја сад одлазим,
ја одлазим.

Моје срце ништа друго до овог не казује:
ни једном се више вратити нећу,
ни једном више никнути,
на добром месту, ту, на земљи!
ја сада одлазим,
ја одлазим.

(Анонимни песник)

Мирослав Б. Душанић

Антологија првобитне поезије

Просвета - Београд (1988)

ЗВЕЗДЕ

Јер смо звезде. Јер певамо.
Јер певамо са светлошћу.
Јер смо птице које рађа пламен.
Јер преко целог неба ширимо крила.
Наша светлост је наш глас.
Ми засецамо пут души
на њеном путу ка смрти.
Јер нас троје из племена смо ловци.
То троје лове медведа.
Јер никада не беше време
у коме ово троје ловило није.
Јер гледамо на брда са презиром.
Ова песма је песма звезда.

(Пјесма Пасмакоди Индијанаца)

Мирослав Б. Душанић

ГИЛГАМЕШ

Десета плоча (фрагмент)

И Гилгамеш рече Утнапиштиму:
„Мислио сам, идем до Утнапиштима, далеког,
хоћу да видим њега, бесмртног,
који је нашао живот.
Тако сам пошао и путовао земљама,
путовао сам преко брегова
који су тешко проходни,
прелазио сам преко река и мора.
Нисам се задовољио сретним животом,
до сита сам се напио боли,
патња ми је била храна.
До Сабитуе нисам још био стигао
а одело ми беше већ давно подерано.
Морао сам ловити дивље птице, дивокозе,
јелене и газеле и јести њихово месо.
Лава, пантера и пустињског пса
морало је да убије моје копље,
њихова крзна морала су ме одевати.
Нека душе умрлих затворе своју капију,
смолом и камењем нека је затрпају!
Хоћу да уништим духове смрти,
нека престане њихово кликтање.
Утнапиштиме, ти ми објави живот!
Ти си га стекао."

Утнапиштим рече њему, Гилгамешу:
„Немој јадиковати и немој се љутити.
Богови и људи имају различите судбине.
Отац и мати су те родили као човека.
Иако су твоје две трећине божанске,
једна трећина је човек
и она те вуче људској судбини.
Човеку није одређен вечни живот.
Смрт је страшна,
сваком животу она поставља циљ.
Зар градимо куће заувек?
Печатимо ли уговоре за вечност?
Зар браћа заувек деле баштину?
Зар човек вечно ужива радост стварања?
Носи ли река сваки дан високе таласе
и доноси ли земљи поплаву?
Зар птице кулилу и кирипа увек гледају пролеће?
Зар ће њихово око довека гледати сунце?
Откада су дани започели, ништа није трајно.
Не личи ли једно другом
новорођено дете и смрт?
Зар нису обоје обележени знацима смрти?
Кад чувар и вратар пушта душу
из Подземља на светло
и новорођене поздрави сунце,
тада се одмах сакупљају силни Анунаки,
велики духови,
и Маметум, која ствара судбину,
да заједно одреде ток живота.
Они одређују дане живота,
али не броје дане смрти."

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Anonymus: Mundus vergens in defectum

Mundus vergens in defectum

Mundus vergens in defectum,
Casum probans per effectum,
Se fallacem exuit,
Nam remota fraudis arce
Nos delere, vi vel arte,
Quod iam patet, astruit,
Et dum hiis se applicat,
Quod explicit, explicat.

Mundus florens diu pace
Iam accensus belli face,
Gallia premoritur,
Et iam navis, mari data,
Portu carens, desperata,
Procellis concutitur,
Et confracta turbine,
Non eget regimine.

Anonymus (13. Jahrhundert)

Welt neigt sich und schwindet

Welt neigt sich zum Untergang,
Fällt tatsächlich, wie man sieht,
Zeiget offen sich als trügerisch.
Denn nun ohne Trügerei,
Will sie uns mit Gewalt und List
Was ein jeder sieht, zerstören.
Und indem sie sich darauf verlegt,
Macht sie klar, dass es zu Ende geht.

Welt so lange blüht im Frieden,
Brennt schon durch des Krieges
Fackel. Gallien stirbt zuerst.
Und das Schiff im Meere
Ohne Hafen ganz verzweifelt
Wird vom Sturm geschleudert
Und zerbricht im Wirbel,
Braucht kein Steuer mehr.

Anonymus (13. Jahrhundert)

Film:  „Der Untergang“ (2004) v. Oliver Hirschbiegel

The world declining into ruin

The world declining into ruin,
proving by many signs that it is collapsing,
exposes its deceitfulness,
for now in the distant citadel of fraud
it devises our destruction
by force or guile, as may now be clearly seen,
and while striving for these ends
it reveals how things will finish.

The world flowering long in peace
is now kindled by the torch of war.
France perishes before its time,
and now the ship, put upon the sea,
desperate, lacking a haven,
is battered by storms,
and though broken by a whirlwind
yet it does not lack guidance.

Anonymous (13th century)

(English: © by Christopher Page)