Милорад Ј. Митровић: Била једном ружа једна

Била једном ружа једна

У мајке је ћерка била,
Ко дан лепа, ко цвет чедна,
Па заволе једно момче,—
Била једном ружа једна.

Ал’ то момче лептир беше
И њу презре срца ледна,
Другој моми руку даде,—
Била једном ружа једна.

У цркви се свати крећу,
Разлеже се песма медна,
А са цркве звоно јеца,—
Била једном ружа једна

Милорад Ј. Митровић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Милорад Ј. Митровић

              *
           *    *
Ја судбину читам
К'о сибила нека,
И ја добро знадем
Шта ме најзад чека.

Скупиће се једном
И удрити слошки
На мој зелен венац
Зналци филолошки.

И к'о судба моја
Несрећна и црна.
Остаће ми само
Још венац од трна.

А зелено лишће,
Што ми краси чело.
Магарад ће ова
Да обрсти смело.

Милорад Ј. Митровић

/Преузето из ДЕЛО, књига 30, свеска 1; Београд, јануар 1904./

Фотографије засеока Душанићи с мојом родном кућом: Савко Пећић Песа

Милорад Ј. Митровић: Ненаписана песма

* 20. фебруар 1867  † 12. мај 1907

Ненаписана песма

Она је никла о поноћи немој,
У часу мира и тишине свете,
И ја је певах раздраган и срећан,
Кό тица горска ил кό мало дете.

Њу нико није ни слушό ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела,
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаху с чела.

Да, ја се бејах измирио с тугом
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.

И ја јој хтедох да похватам звуке,
Ал' заста рука, што их безброј списа,
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земљи, сан небеског виса.

Милорад Ј. Митровић