Приказивање постова са ознаком Забиљешка из Дневника. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Забиљешка из Дневника. Прикажи све постове

уторак, 1. август 2017.

Мирослав Б. Душанић: Тачка коначница


Још само пред очима
Тачка коначница

Још само наде мало
Уз свјетлост кандила
И титрај свијеће
Ријеч по ријеч
Изван времена
Везује се у чвор
Упорним понављањем

Још само
Молитва да помогне
Благо изговорене ријечи
Све остало
Понуђено од човјека
Ко зна из којег разлога
Је заказало

Још само ријеч
Гдје љубав борави
У анђеоско наручје
Да ме постави
И болест сузбије

То што тражим Господе
Пуно ли је
Ил‘ живот приведем крају
Вријеме ли је

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Са кћерком Саром

уторак, 27. јул 2010.

Мирослав Б. Душанић: Мотив

© by Анђа Роглић: Месечина
Мотив

старим и можда баш зато у ноћима пуног мјесеца
кад се свјетлост на крошње и кровове слива
ја јој се обрадујем
ја је благосиљам
дрхтавим рукама убирем и пластим испод јастука
за дане моје суморне и хладне
који ће сигурно доћи
уз хук вјетра и немирне птице

Мирослав Б. Душанић

среда, 7. јул 2010.

Мирослав Б. Душанић: Главобоља

© by Александр Антонюк
Главобоља

вруће је
птице падају с кровова
околне улице пусте
на мом столу новине од јуче
и наслов СВИЈЕТ ИЗВАН ТАКТА
ШТА ОСТАЈЕ КАДА СЕ И ПЕПЕО ИЗГУБИ
узимам папир и оловку
радо бих написао нешто лијепо
нешто из сјећања
не бих да мислим на густо откуцан чланак
у коме су сигурно страхови и пријетње
али боли ме глава
страшно ме боли глава

Мирослав Б. Душанић

петак, 11. јун 2010.

Мирослав Б. Душанић: Уз икону Преподобне мати Параскеве



Уз икону Преподобне
мати Параскеве

звона су растјерала
пријетеће облаке
и утихнула

у миру тамјана
и догорјелих свијећа
безбрижно су снивали
сви моји покојници

те вечери сам први пут
запалио лулу
и осјетио се пјесником

Мирослав Б. Душанић

уторак, 18. мај 2010.

Мирослав Б. Душанић: Празне странице у албуму


Празне странице у албуму

и када ми слике из албума одстране
у вакуму насталом између страница
— у тим оазама укоричених празнина
налази се још увијек само мој живот

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 8. март 2010.

Miroslav B. Dušanić: Wieder und wiederholt: meiner frau zum weltfrauentag

Lidija

nur für den moment
vergessen
die zeit
die schwankungen
den wind
und regen
lichttänze sehend
in ihren augen

Miroslav B. Dušanić

Photo: Lidija bereitet den ersten Morgenkaffee (01. 01. 2010)
Фото: Лидија припрема прву јутарњу кафу (01 .01. 2010)

Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру
свјетлости
у њеним очима

(на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)

недеља, 29. новембар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту

© by Stojan Milanov - Dorćol
Лутке су побјегле у јесен ка Дорћолу, а ја сам још увијек ту 

Сунце се изгубило на западу. На мјесту потонућа израстао је огроман коров, који су обијесни младићи разносили улицама Београда. Док су лумповали, осакаћене лутке су у страху напустиле излоге и побјегле ка Дорћолу, а ја сам врховима ципела гађао конзерве да бих чуо њихов звук. Расањујући су дјеловале све те вибрације произведене обичним замахом ноге. Касније сам видио звијезде ружичасте боје, издизале су се изнад Калемегдана, освјетљавале тетовирана лица и онда распрснуле у хиљаду свитаца, тако да је свака дјевојка затечена на улици, имала бар једну свјетлећу бубу у коси. Из дубине асфалта допирала је пјесма измијешана с батом ципела. Негдје далеко и сасвим тихо шумила је вода, чуо се јецај или можда стењање разголићених лутака... И тек тада кроз јецај чуо сам те, или боље рећи јавила си се, заголицала ме по табанима и испод кољена, и извукла фотографију, ону у црно-бијелој техници, на којој сам зурио у празан простор између наших тијела. Низ прозорско стакло цурило је мастило, подвлачило се испод тепиха, излило испод врата и текло све до улице. Млађи пролазници су испружених руку, на фасадама оближњих кућа исписивали мени нека непозната имена, заобљавали срца, срцатија од свих срца описаних у романима и књигама поезије. Они старији, на углу Кнез Михајлове и Париске, у хистеричном смијеху забијали су клинове у вене...

Љето је остало иза мојих леђа, остали су пупољци и цвјетови. На столу поред транзистора остала су исцијепана писма, неколико листова хартије, неоформљених реченица и знакова интерпункције. Сунца није било више. Само је хладноћа струјала и савијала пластику свих лутака, ледила црте лица пролазника, замрзавала их отворених уста. Смрзнуту пљувачку опсједале су неке чудне мухе, изводећи пируете као клизачице, а кад су се премориле, населиле су их, па и мене, да презиме... А ја сам мислио да нећу моћи да издржим кишу која натапа тканину, и ноћ у којој не видим боју очију и израз твога лица, и да сам ја само једна од оних животиња, које живот црпе од сунца и да бих се, ако се не појави, претворио у пацова, оног црног, што се налази на свим периферијама и подземљима већих градова, оног гојазног, који се храни људским месом.
(1983./2009.)

Мирослав Б. Душанић


Биографија:
Стојан Миланов: рођен 1963. године у Београду. Дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Од 1985. године активно се бави сликарством. Члан је Удружења ликовних умјетника Србије (УЛУПУДС). Његове слике се налазе у многим колекцијама у Америци и Европи.


© by Goran Despotovski - Mumbled (2007)

BIOGRAPHY
Goran Despotovski was born on August 13 th 1972 in Vrsac. In 1995 he graduated from the College for Visual and Applied Arts in Belgrade. In 1999 Despotovski graduated in Painting Art from the Academy of Arts in Novi Sad where he also received his MA in 2003, studying with Professor Dusan Todorovic. Since 1999 he has been a member of the associations of visual artists of Vojvodina and Serbia - ULUV and ULUS. He has been an associate of the Centre for Contemporary Culture Konkordija in Vrsac since 2002, and Assistant Professor at the Academy of Arts in Novi Sad – Section Painting since 2004.

недеља, 4. октобар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Српске недоумице

Косово и Метохија - Још једна светиња је у пламену

Српске недоумице
једна забиљешка онако успутна

Нијемци знају како се то ради а Срби би могли да науче. Још је Волфганг Гете написао: „Was Du ererbt von Deinen Vätern hast, erwirb es, um es zu besitzen.“, или ти по „нашки“: „Шта сте наслиједили од Ваших очева, наслиједите да бисте посједовали.“... Јер није у супротности сачувати прошлост, живјети у садашњости и гледати у будућност. Само они који прошлост познају, знају одкале потичу и ко су. Прошлост је неотуђиви дио садашњости. Не..., наши мртви нису одсутни, они су ту и нису никада ни одлазили, само су нашим очима невидљиви.

Традиција живи преношењем „с кољена на кољено“, и ако се овај процес једанпут прекине губи се не само традиција, са њом губимо наш идентитет, отуђујемо се и рушимо „Нашу заједницу“, ми постајемо једни другима потпуно страни... и ако евентуално не постанемо потпуно слијепи за будућност, ми ћемо у најмању руку помућеног погледа у њу да гледамо.

почнимо вјеровати у приче наших ископњелих стараца
у старим фасадама крију се очи предака
и руке изанђале од тешког рада

јер чему и како објаснити жмиркања камена и пијеска
у осјенченом кругу
као да трепере жаром од жеље неке

Мирослав Б. Душанић

петак, 2. октобар 2009.

Мирослав Б. Душанић: Руке

© by Fefeloff

Руке

/Три пјесникиње у дијалогу - аутентично, редосљедом њихових
јављања: Јагода, Тодора, Александра, Тодора.../


Ништа лепше од руке у руци,
испреплетене...
И ништа важније, и снажније,
од тога у љубави...
Руке - душа додира.
Да, све је у њима...

Мирослав Б. Душанић

среда, 23. септембар 2009.

Пјесници у пјесништву робују, али пјеснике и убијају, зар не...

Hans Holbein d. J. - Toter Christus (Detail)

Пјесници у пјесништву робују, али пјеснике и убијају, зар не...
(кратки осврт на пјесништво, послије ишчитавања стихова госп. Савка Пећића Песе)

Пјесништво је највјероватније једина област у којој влада потпуна демократија. Њеним објављивањем она постаје моја, твоја, његова, њена, ваша и наша. Може да се одбаци и зато се не одговара, али и да се прихвати... А ако се прихвати у њој је, не само дозвољено слободно кретање, него ју је могуће тумачити по нахођењу. Свако од нас проналази у њој своју истину, и не мора да се плаши да ће му је неко други преотети. Само је у пјесништву садржан „велики број истина“ - или одређеније, тачно онолико колико има читалаца.

...Једино аутор, њеним објављивањем остаје осиромашен за пар стихова, који га напуштају и заувијек одлазе у бијели свијет. „Његову истину“ сви прекрајају, сви преиспитују, у њу сумњају, ње се плаше, њу негирају, сецирају, анализирају... Њој супротстављају једну огромну армију „провјерених и непровјерених истина“, која аутора „сваким прочитаним и протумаченим стихом“ бичује, над њим се иживљава, над њим ликује... Једино за аутора није предвиђена демократија. Он је сужањ, вјечито осуђен да живи у „свом oграниченом свијету“, једној врсти кућног притвора... А ако је наводно „за добробит заједници“, овог „створа“ можемо „по кратком поступку“, или срести у тамници...

Мирослав Б. Душанић

среда, 12. август 2009.

Мирослав Б. Душанић: Прљача


Прљача

Стојиш поносна и пркосна
знајући да се огледаш
у таласима Укрине
пушташ лађаре низ њен ток
пецаш рибу
и слушаш пјеснике
сретна што си свратиште
њих и Њеног Величанства

Мирослав Б. Душанић

Објављено: РИЈЕКА КАО ИНСПИРАЦИЈА,"ПРЉАЧА 2015", Српски њижевни клуб "Вихор" - Дервента, 2015.
Фотографије: Савко Пећић Песа: Прљача (Доњи Церани)

уторак, 21. јул 2009.

Мирослав Б. Душанић: Нешто сам заморен

Савко Пећић Песа: Црква Лазарица (Вучијак код Прњавора)

Нешто сам заморен
  
Живот тече даље и није баш угодно често бацати поглед уназад. Радо бих којешта преспавао или заувијек заборавио. Понекад се љутим што у мојој глави има још нешто интелекта...и као што већ једном написах: Луда глава може и зна да се весели, оној са „чорбицом“ понестаје снаге и времена.

Има дана када човјек није у стању ни сам себе да поднесе. Изгледа да су ми сада такви и наступили...
Нисам никога заборавио, прије бих рекао да сам заборавио сам себе, и то ме плаши.
  
О Боже, како је дивно имати пријатеља и пљунути му у лице!
О Боже, коме бих повратио отров који ми изједа утробу, ако не њему?
Коме бих рекао истину о нелагодности, сумњи и муци?
Кога бих оптуживао?
Кога бих давио, гњавио, мрцварио?


Мирослав Б. Душанић

понедељак, 30. март 2009.

Мирослав Б: Душанић: Залазак сунца

Моја прва пјесма:
написана је 1978. године као писмени рад на часу (тадашњег) српско-хрватског / хрватско-српског језика, код моје изванредне наставнице Стојанке Новић.

© by Bojan Mavsar - Intermezzo In Heaven
Залазак сунца

Гаси се ватра жар полако тиња
задњи трачак свјетла на западу гине
сахрана му тихо ка гробљу корача
кроз алеју звијезда под окриљем тмине

Угашене ватре гар разноси вјетар
јецајући болно у души пјесника
два блистава ока унакази гавран
пролише се сузе теже од челика

У поплави тмине новембарске ноћи
нестао је грумен небескога злата
спасите ме људи у тами се губим
већ осјећам њене прсте око врата
(1978)

Мирослав Б: Душанић

субота, 28. март 2009.

Мирослав Б. Душанић: Плашим се:

Miroslav B. Dušanić - Innenhof von nebenan

Плашим се:

смијеха туђој несрећи
сопственог оплакивања
зрака и смрада који са њим удишем
дана и његових слика
да никада не заспим и будем присиљен
заувијек да преживљавам ове слике
ноћи и оног грозног што из ње израња
да се не пробудим у погрешно вријеме...

Плашим се што се свега плашим.

Мирослав Б. Душанић

среда, 18. март 2009.

Мирослав Б. Душанић: Док се лишће труло...


Док се лишће труло за ципеле лијепи,
низ улицу пусту јецају кораци...
На гранама висе све шишмиши слијепи.
Чега ли су ово предзнаци и знаци?

Да ли гласник смрти присуство открива,
ноћне виле славље припремају тајно?
Или тијело моје само снове снива
о животу другом, гдје бих био трајно?

(1979.)

Мирослав Б. Душанић