Луис Хорхе Борхес: Похвала тами

Луис Хорхе Борхес

Похвала тами

Старост (тим именом је други зову)
може бити доба наше среће.
Животиња је угинула или скоро угинула.
Остаје човек и његова душа.
Живим међу светлим и нејасним обличјима
што тмина још нису.
Буенос Ајрес,
који се некада цепао на предграђа
до непрекидне равнице,
поново је Реколета, Ретиро,
блатњаве улице Једанаестог кварта
и трошне старе куће
што их још зовемо Југом.
У моме животу ствари су увек биле превелике;
Демокрит из Абдере ископао је себи очи да би мислио;
време је било мој Демокрит.
Ова полутама спора је и не боли;
тече низ благу падину
и на вечност личи.
Пријатељи моји лица немају,
жене су оно што беху пре толико година,
раскршћа су можда друга,
на страницама књига нема слова.
Све то би требало да ме плаши,
а радост ми чини повратак.
Од написаних текстова што их има на земљи
само мало њих ћу прочитати,
само оне што у сећању читам,
читам и мењам.
Са Југа, Истока, Запада, Севера
сустичу се путеви који су ме водили
тајном средишту моме.
Ти путеви беху одјеци и кораци,
жене, људи, агоније, ускрснућа,
дани и ноћи
полуснови и снови,
сваки најмањи тренутак јучерашњице
и јучерашњица света,
поуздани мач Данца и Месец Персијанчев,
поступци мртвих,
узвраћена љубав, речи,
Емерсон и снег и толике ствари.
Сада их могу заборавити. Стижем средишту своме,
алгебри својој и своме кључу,
своме огледалу.
Брзо ћу сазнати ко сам.

Луис Хорхе Борхес

Салвадор Дали

Григориј Јефимович Распућин

Хорхе Луис Борхес: Алеф (фрагмент)

ISBN: 8674482260

III  

   Ко год је па­жљи­во чи­тао о мо­јим стра­да­њи­ма се­ти­ће се да ме је је­дан  чо­век из пле­ме­на сле­дио као ве­ран пас све до неправил­не сен­ке зи­ди­на. Кад  иза­ђох из по­след­њег по­дру­ма, за­те­кох га на ула­зу у пе­ћи­ну. Ле­жао је у  пе­ску и по ње­му немушто ша­рао и бри­сао низ не­ка­квих зна­ко­ва на­лик на  сањана сло­ва, ко­ја се по­ме­ша­ју увек пре но што успе­мо да их рас­ту­ма­чи­мо. У пр­ви мах по­ми­слих да је у пи­та­њу ка­кво прими­тив­но пи­смо; он­да за­кљу­чи­ да је бе­сми­сле­но и помишља­ти да љу­ди ко­ји се још увек не слу­же  ре­чи­ма мо­гу зна­ти за пи­смо. Уо­ста­лом, сви су обли­ци ме­ђу со­бом би­ли разли­чи­ти, што је сма­њи­ва­ло, чак ис­кљу­чи­ва­ло мо­гућ­ност да пред­ста­вља­ју сим­бо­ле. Чо­век их је ис­цр­та­вао, гле­дао и преправљао. Он­да их је од­јед­ном,  као да му је игра до­са­ди­ла, обри­сао дла­ном и под­лак­ти­цом. По­гле­да у ме­не,  но чи­ни­ло се да ме не пре­по­зна­је. Ја сам, ме­ђу­тим, осе­тио та­ко ве­ли­ко  олакша­ње (или је то мо­ја уса­мље­ност би­ла та­ко ве­ли­ка) да сам по­ми­слио да  тај при­ми­тив­ни тро­гло­дит, ко­ји ме по­сма­тра са дна пе­ћи­не, за­пра­во, баш  ме­не че­ка. Сун­це је упе­кло над равни­цом; кад се за­пу­ти­смо на­зад у ње­го­во се­ло, под пр­вим зве­зда­ма, пе­сак је још увек жа­рио та­ба­не. Тро­гло­дит  је ишао ис­пред ме­не; те но­ћи се­би сам за­дао да га на­у­чим да препознаје, а  мо­жда и да по­на­вља не­ко­ли­ко ре­чи. Пас и ко­њ (по­ми­слих) мо­гу да  по­стиг­ну оно пр­во; број­не пти­це, као краљев­ски сла­вуј, мо­гу и ово дру­го. И  нај­ску­че­ни­ји људ­ски разум у ста­њу је да пре­ва­зи­ђе свест би­ћа ко­ја га не  по­се­ду­ју.
 

   По­ни­зност и бе­да тог тро­гло­ди­та под­се­ти­ше ме на лик Аргуса, ста­рог оне­мо­ћа­лог пса из Оди­се­је, па му за­то на­де­нух име Ар­гус и по­ку­шах да му га  уту­вим у гла­ву. Не­у­спе­си су се ни­за­ли је­дан за дру­гим. Од сил­не во­ље,  стро­го­сти и упор­но­сти ни­је би­ло вај­де. Не­по­ми­чан, уко­че­ног по­гле­да, као да ни­је опажао зву­ко­ве ко­ји­ма сам га по­ку­ша­вао на­у­чи­ти. Иа­ко на само  не­ко­ли­ко ко­ра­ча­ја од ме­не, као да се на­ла­зио ја­ко да­ле­ко. Ис­пру­жен на  пе­ску, по­пут ка­кве оро­ну­ле ма­ле сфин­ге од ла­ве, гле­дао је ка­ко из­над ње­га про­ми­чу не­бе­са, од ју­тар­њег праскозор­ја до ве­чер­њег су­то­на. Про­це­нио сам да не­ће мо­ћи да про­зре мо­ју на­ме­ру. Се­тих се да Ети­о­пља­ни  ве­ру­ју ка­ко мајмуни на­мер­но не про­го­ва­ра­ју да их не би го­ни­ли да ра­де,  те Ар­гу­со­ву ти­ши­ну при­пи­сах ње­го­вој не­по­вер­љи­во­сти и страхова­њу. То  раз­ми­шља­ње нагна­ло ме је и на дру­га, још необич­ни­ја. По­ми­слих да Ар­гус и  ја бо­ра­ви­мо у ра­зли­чи­тим све­то­ви­ма; по­ми­слих да су нам опа­жа­ња ис­та али  да их Ар­гус друк­чи­је по­ве­зу­је и да пре­ко њих гра­ди друк­чи­је пред­ста­ве и да  мо­жда за ње­га пред­ста­ве и не по­сто­је, већ са­мо је­дан вртогла­ви и не­пре­кид­ни след крат­ко­трај­них ути­са­ка. Помислих да по­сто­ји свет без  пам­ће­ња и вре­ме­на; за­ми­слих да по­сто­ји је­зик ко­ји не зна за име­ни­це, је­зик са­чи­њен од безличних глагола и не­про­мен­љи­вих при­де­ва. Та­ко је те­као дан  за да­ном, го­ди­на за го­ди­ном, али се јед­ном до­го­ди не­што на­лик на сре­ћу.  Гру­ну ки­ша, те­шка и ду­го­трај­на. 
 

   Но­ћи у пу­сти­њи уме­ју да бу­ду ве­о­ма хлад­не, али је та би­ла па­кле­на. Са­њао сам ка­ко јед­на те­са­лиј­ска ре­ка (у ко­ју сам вратио злат­ну ри­би­цу) до­ла­зи  да ме изба­ви; чуо сам ка­ко се ваља пре­ко цр­ве­ног пе­ска и цр­ног ка­ме­на; про­бу­ди­ше ме свежи­на у ва­ду­ху и упор­ни ро­мор ки­ше. Она­ко наг, ис­тр­чах  јој у су­срет. Ноћ је чи­ле­ла; ис­под жу­тих обла­ка, пле­ме, раз­дра­га­но као и ја, пре­пу­шта­ло се сна­жном пљу­ску као у ка­квом за­но­су. Као да су би­ли  Ки­бе­ли­ни све­ште­ни­ци у бо­жан­ској вла­сти. Аргус је је­чао, по­гле­да упр­тог у  не­бе­ски свод; круп­ни мла­зе­ви сли­ва­ли су му се низ ли­це; не са­мо од ки­ше, већ и  (ка­сни­је сам са­знао) од су­за. Ар­гу­се, вик­нух му, Ар­гу­се. 
 

   И та­да, с не­ким умил­ним ди­вље­њем, као да на­кон мно­го време­на от­кри­ва ка­кву из­гу­бље­ну, за­бо­ра­вље­ну ствар, Ар­гус про­мр­мља сле­де­ће ре­чи:  Ар­гус, Оди­се­јев пас. А за­тим, и да­ље ме не гле­да­ју­ћи: Овај пас ко­ји ле­жи у бла­ту. 
 

   Ола­ко при­хва­та­мо ствар­ност, мо­жда и за­то што слу­ти­мо да ни­шта ни­је ствар­но. Упи­тах га шта зна о Оди­се­ји. Грч­ки је тешко ра­зу­мео; мо­рао сам да  му по­но­вим пи­та­ње. 
 

   Ве­о­ма ма­ло, ре­че. Ма­ње од неј­не­у­ки­јег рап­со­да. Мо­ра да је про­шло хи­ља­ду го­ди­на от­кад сам је спе­вао.

Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић

Алберто Мангел: СА БОРХЕСОМ (фрагмент)

   У мом сећању стан је био пригушен, топао, благо намирисан (због инсистирања служавке да грејање увек буде укључено и зато што је увек сипала мало тоалетне воде на Борхесову марамицу пре него што би је ставила у прсни џеп Борхесовог сакоа). Обично је био и прилично мрачан, и све су ово била својства која су, чинило се, погодовала старчевом слепилу, одајући утисак срећне одвојености.

   Он је боловао од посебне врсте слепила; вид му се постепено погоршавао од тридесете године живота, а мрак је потпуно завладао после његовог педесет осмог рођендана. Он је то од рођења очекивао, јер је одувек знао да је наследио слаб вид од свог енглеског прадеде и бабе, који су обоје умрли слепи. Такође и од оца, који је ослепео у отприлике истој животној доби као и Борхес, али који је, за разлику од њега, после операције поново прогледао, неколико година пре своје смрти. Борхес је често говорио о свом слепилу, првенствено са књижевним интересовањем: чувено, као представу »божанске ироније« јер му је дао »књиге и ноћ«*; историјски, сећајући се прослављених слепих песника, попут Хомера и Милтона; сујеверно, пошто је био трећи директор Народне библиотеке који је губио вид, после Хосеа Мармола и Пола Грусака; са скоро научничким занимањем, тугујући због тога што не може више да види црну боју у сивој измаглици која га је окруживала, а уживајући у жутој боји, јединој коју су његове очи и даље препознавале, боји његових вољених тигрова и омиљених ружа - хир због којег су му пријатељи куповали дречаво жуте кравате за сваки рођендан, на шта би Борхес цитирао Оскара Вајлда: »Само би глув човек могао да носи овакву кравату«; у елегичном расположењу, говорио би да су слепило и старост различити облици самоће. Слепило га је отерало у усамљенички живот у којем је стварао своја познија дела, смишљајући реченице у себи све док нису биле спремне да их издиктира било коме ко се налазио у близини у датом тренутку.
   »Можеш ли ово да запишеш?« Мисли на речи које је управо смислио и научио напамет. Диктира их једну по једну, наглашавајући ритам који толико воли и изговарајући наглас знакове интерпункције. Рецитује нову песму стих по стих, следећи не смисао који води новој строфи већ правећи паузу на крају сваког стиха. Затим тражи да му се записано прочита, једном, двапут, пет пута. Извињава се што то тражи, али онда поново тражи, слушајући речи, преврћући их визуелно у својој глави. Затим додаје још један стих, па још један. Песма или пасус (јер некад се усуди да поново пише прозу) поприма на папиру исти облик као у његовој машти. Чудан је осећај да се новорођено остварење по први пут појављује испод руку неког другог до аутора. Песма је завршена (прозни текст захтева неколико дана рада). Борхес узима парче папира, савија га, ставља у свој новчаник или у неку књигу. Занимљиво је да и са новцем чини то исто. Узме новчаницу, савије је неколико пута и ставља у неки од примерака из своје библиотеке. Затим, када треба нешто да плати, вади књигу и (некада, не увек) открије право мало благо.

Алберто Мангел

_____________________________________

* la „magnifica ironia" [de Dios] que le dio „los libros y la noche". („Poema de los dones", El Hacedor — Песма о даровима из збирке Творитељ)

Мирослав Б. Душанић

Хорхе Луис Борхес: Лавиринт

Лавиринт

Унутра си, а знаш - нигде, никад врата,
лица и наличја овај дворац нема,
нити спољњег зида нит' центра скривена;
грађевина ова свемир обухвата.

Не надај се да ће тачност пута твога
који се упорно у два правца рачва,
који се упорно у два правца рачва,
твом одвести циљу. Судбина је строга

као и твој усуд: тврда од бронзе је.
Не очекуј напад бика што је биће
људско чије грозно и бројно обличје

у сплету бескрајном камена страх сеје.
Нема га. И више ничем се не надај.
Ни сутоном црним страшна звер не влада.

Хорхе Луис Борхес

Мирослав Б. Душанић

Хорхе Луис Борхес: Умеће стиха

Хорхе Луис Борхес

УМЕЋЕ СТИХА

Себе првенствено сматрам читаоцем. Као што знате, одважио сам се да пишем; али мислим да је оно што сам прочитао далеко важније од онога што сам написао. Јер човек чита оно што воли – а пише не оно што би желео, него што уме да напише. Сећање ме враћа у једно вече пре шездесетак година, у библиотеку мога оца у Буенос Ајресу. Видим оца; видим светлост гасне лампе; могао бих да положим руку на полице. Тачно знам где да нађем Бартонову Хиљаду и једну ноћ и Прескотово Освајање Перуа, иако те библиотеке више нема. Враћам се тој већ давној јужноамеричкој вечери и видим свог оца. Видим га у овом тренутку; и чујем његов глас који изговара речи које нисам разумео, али које сам осећао. Те речи су долазиле од Китса, из његове „Оде славују“. Мислио сам да знам све о речима, све о језику (кад је човек дете, осећа да зна много), али те речи су ми дошле као откровење. Наравно, нисам их разумео. Како сам могао разумети стихове о томе да су птице – да су животиње – на неки начин вечне зато што живе у садашњости? Ми смо смртни зато што живимо у прошлости и у будућности – зато што се сећамо времена када нисмо постојали, и што предвиђамо време кад ћемо бити покојници. Ти стихови су ми дошли кроз музику. Пре тога сам о језику размишљао као о начину да се нешто изрази, да се човек пожали, да каже да је весео или тужан итд. Међутим, када сам чуо те стихове (од тада их, на известан начин, слушам непрестано), знао сам да језик може да буде и музика и страст. И тако ми се открила поезија. Од тада поигравам се једном идејом – с идејом да упркос томе што се човеков живот састоји од мноштва хиљада тренутака и дана, да се ти силни тренуци и ти силни дани могу свести на само један тренутак: на тренутак када човек спозна ко је, када се непосредно суочи са собом. Претпостављам да је Јуда, када је пољубио Христа (ако је то стварно учинио), осетио у том тренутку да јесте издајник, да је његова судбина да буде издајник, и да је одан тој злој судбини. Сви се сећамо Црвеног ордена за храброст, приче о човеку који не зна да ли је кукавица или храбар човек. Онда дође тренутак кад спозна ко је. Када сам чуо ове Китсове стихове, изненада сам осетио да је то величанствено искуство. И тако се непрестано осећам после тога. Можда од тог тренутка (претпостављам да претерујем због предавања које држим) себе сматрам „књижевником“.
 

Хорхе Луис Борхес

/Превео Лазар Мацура/

Мирослав Б. Душанић

________________________________________________________________________________
За труд упућејем једно велико Хвала у Сарајево...

Хорхе Луис Борхес: Самоубица

Гроб Хорхе Луис Борхеса у Женеви

Самоубица 

Неће остати у ноћи ни једна звезда.

Неће остати ноћ.
Умрећу и са мном збир
Неподношљиве васионе.
Избрисаћу пирамиде, медаље.
Континента и лица.
Избрисаћу нагомилану прошлост.
У прах ћу претворити историју,
У прах праха.
Посматрам последњи залазак сунца.
Чујем последњу птицу.
Никоме ништа не завештавам.

Хорхе Луис Борхес

Jorge Luis Borges: El Cómplice / Хорхе Луис Борхес: Саучесник

El Cómplice

Me crucifican y yo debo ser la cruz y los clavos.

Me tienden la copa y yo debo ser la cicuta.

Me engañan y yo debo ser la mentira.

Me incendian y yo debo ser el infierno.

Debo alabar y agradecer cada instante del tiempo.

Mi alimento es todas las cosas.

El peso preciso del universo, la humillación, el júbilo.

Debo justificar lo que me hiere.

No importa mi ventura o mi desventura.

Soy el poeta.

Jorge Luis Borges

Саучесник

Разапињу ме а морам да будем крст и чавли.

Пружају ми пехар а морам да будем отров.

Варају ме а морам да будем лаж.

Пале ме а морам да будем пакао.

Хвалим и захваљујем сваки тренутак времена.

Храна су ми све ствари.

Прецизна тежина свемира, понижење, радост.

Морам да оправдам оно што ми ране задаје.

Не обазирући се на срећу моју или несрећу.

Ја сам пјесник.

Хорхе Луис Борхес

/Препјевао Мирослав Б. Душанић/

Хорхе Луис Борхес: Посједовање јучерашњег дана

@ by Grete Stern: Jorge Luis Borges (1951)

Посједовање јучерашњег дана

Знам да сам изгубио толико ствари да не бих могао да их

набројим, и сада су ти губици оно што је моје.

Знам да сам изгубио жуто и црно и размишљам о тим

немогућим бојама како не размишљају они што их виде.

Мој отац је умро, а увијек је поред мене.

Када желим да читам Свинборнове пјесме, чиним то, кажу

                                                                              ми, његовим гласом.

Наш је само онај који је умро, наше је само оно што смо изгубили.

Илион је био, али и даље постоји у хексаметру што га оплакује.

Израел је био када је значио стару носталгију.

Свака је пјесма, временом, елегија.

Наше су жене које нас оставише, и ми се више не

покоравамо узбунама и страховима наде, ни предвечерју

                                                                                       што носи немир.

Нема другог раја осим оног изгубљеног.

Хорхе Луис Борхес

Jorge Luis Borges: Jemand sagt zum Tango (Alguien le dice al tango)

Illustration: © by Silvio Daniel Kiko: Tango

Jemand sagt zum Tango

Tango, den ich tanzen gesehen habe,

im Gegenlicht eines gelben Sonnenunter-

gangs, durch jene, die fähig waren eines

anderen Tanzes, dem des Messers.

Tango jenes Flusses Maldonado,

mit weniger Wasser als Schlamm,

vom Führersitz eines Wagens im

Vorbeigehen gepfiffener Tango.

Unbesorgt und munter

schautest Du immer nach vorne.

Tango, Du hattest das glückliche Schicksal,

ein Mann zu sein und mutig dazu.

Tango, Du warst glücklich,

wie auch ich es gewesen bin,

so, wie es mir die Erinnerung erzählt;

war die Erinnerung das Vergessen.

Wie viele Dinge sind uns Beiden,

seit jenem Gestern, widerfahren:

Das Aufbrechen und die Last,

zu lieben und nicht geliebt zu werden.

Ich werde gestorben sein, aber Du wirst

weiterhin Teil unseres Lebens sein.

Buenos Aires vergisst Dich nicht,

Tango der Du warst und sein wirst.

Jorge Luis Borges

Alguien le dice al tango

Tango que he visto bailar

contra un ocaso amaríllo

por quienes eran capaces

de otro baile, el del cuchillo.

Tango de aquel Maldonado

con menos agua que barro,

tango silbado al pasar

desde el pescante del carro.

Despreocupado y zafado,

siempre mirabas de frente.

Tango que fuiste la dicha

de ser hombre y ser valiente.

Tango que fuiste feliz,

como yo también lo he sido,

según me cuenta el recuerdo;

el recuerdo fue el olvido.

Desde ese ayer, ¡cuántas cosas

a los dos nos han pasado!

Las partidas y el pesar

de amar y no ser amado.

Yo habé muerto y seguirás

orillando nuestro vida.

Buenos Aires no te olvida,

tango que fuiste y serás.

Jorge Luis Borges

Jorge Luis Borges

Das Paradies habe ich mir immer

als eine Art Bibliothek vorgestellt. 

Jorge Luis Borges

Рај сам себи увијек представљао

као једну врсту библиотеке. 

Хорхе Луис Борхес

Jorge Luis Borges

"Nuestra memoria elige lo que debemos recordar u olvidar...si cada cosa se convirtiera en inolvidable, nos volveríamos locos."
 
Jorge Luis Borges

Wo sind sie?, fragt die Elegie,

sie, die nicht mehr sind, als ob es

eine Region gäbe, wo das Gestern

das Heute wäre und das Noch und Immer.

Jorge Luis Borges - Der Tango

Jorge Luis Borges

Alfonso Reyes, der große mexikanische Prosaschriftsteller und manchmal der größte mexikanische Dichter, sagte zu mir: „Wir müssen veröffentlichen, was wir schreiben. Tun wir es nicht, ändern wir es unablässig, versuchen uns an allen möglichen Variationen und bringen doch nichts Besseres zustande.“

Jorge Luis Borges