 |
| Луис Хорхе Борхес |
Старост (тим именом је други зову)
може бити доба наше среће.
Животиња је угинула или скоро угинула.
Остаје човек и његова душа.
Живим међу светлим и нејасним обличјима
што тмина још нису.
Буенос Ајрес,
који се некада цепао на предграђа
до непрекидне равнице,
поново је Реколета, Ретиро,
блатњаве улице Једанаестог кварта
и трошне старе куће
што их још зовемо Југом.
У моме животу ствари су увек биле превелике;
Демокрит из Абдере ископао је себи очи да би мислио;
време је било мој Демокрит.
Ова полутама спора је и не боли;
тече низ благу падину
и на вечност личи.
Пријатељи моји лица немају,
жене су оно што беху пре толико година,
раскршћа су можда друга,
на страницама књига нема слова.
Све то би требало да ме плаши,
а радост ми чини повратак.
Од написаних текстова што их има на земљи
само мало њих ћу прочитати,
само оне што у сећању читам,
читам и мењам.
Са Југа, Истока, Запада, Севера
сустичу се путеви који су ме водили
тајном средишту моме.
Ти путеви беху одјеци и кораци,
жене, људи, агоније, ускрснућа,
дани и ноћи
полуснови и снови,
сваки најмањи тренутак јучерашњице
и јучерашњица света,
поуздани мач Данца и Месец Персијанчев,
поступци мртвих,
узвраћена љубав, речи,
Емерсон и снег и толике ствари.
Сада их могу заборавити. Стижем средишту своме,
алгебри својој и своме кључу,
своме огледалу.
Брзо ћу сазнати ко сам.
Луис Хорхе Борхес
 |
| Салвадор Дали |
 |
| Григориј Јефимович Распућин |
Нема коментара:
Постави коментар