 |
Још миришу у сновима
са ормара дуње жуте,
а у души драга слика
док ми очи сузе муте.
Стара кућа, цвијетна башча,
родитељи пред њом стоје.
К'о да чујем сестре, брата
жуте дуње како броје.
Године се нанизаше
к'о бисерје на ђердану.
Успомене болне, драге,
као суза на мом длану.
Оде отац, брат и мајка...
Жутих дуња нема више.
Ако има чини ми се
да ни једна не мирише.
Вера Коропкин Ратковац
/Из збирке КАП РОСЕ НА ДЛАНУ/
Нема коментара:
Постави коментар