Станимир Трифуновић: Када напустиш собу

Када напустиш собу

Када напустиш собу
у којој ниси била
и која је то постала када те је наслутила
и у којој је преврнута остала
твоја шољица за кафу
и жеља коју ниси смела да изустиш
јер бих је могао чути и испунити…
и од чије буке су зидови напукли
да се срца не би распукла…

Када напустиш ту собу
у коју ни крочила ниси
прерано углавном
а у њој те све упамтило
и у којој су ти дланови остали на мом лицу
и један завејани пожар
који ниси смела да распалиш
јер бих га својим уздасима могао разбуктати
и од чије ватре се истопила планета
да се очи не би истопиле

Када напустиш собу
у којој ниси гостовала
у неко време можда случајно
а сваком календару остала најдражи гост
и у којој су сви сатови стали
када си први пут трепнула
и један вулкан на хоризонту
који си са страхом посматрала
јер се у мојим очима плавио
и од чијег заласка је свет остао без боја
да би чежња остала румена

Када напустиш ту собу
у коју ниси слетела са Ружњег Шерементјева ни Пулкова
прекасно по правилу
или прерано
загледана у катедралу Александра Невског
у једном далеком граду
на североистоку Европе
(где мећаве горе)
где сам ти писао песме које ти нисам говорио
и ти их слушала никада их не чувши
и ја те несаницама клесао
и чекао да ти причам о бори на десном образу
да се душе не би наборале

Када напустиш ту собу
у којој сам остао да би се твојим могао звати
а ти отишла да би моја остала
као што су моји
Москва или Петроград
и сузе које тек треба да исплачем
јер их дугујем времену пре и после тебе
и од којих би потопио трен који се твојим крсти

Када напустиш собу
коју нећеш напустити
и која ће тек постати твоја
јер се туђи дом мора напустити
као празна села
и пусте цесте
И соба ће изаћи кроз врата
којих није ни било
и на која је једино тишина смела
Ако јесте…

Станимир Трифуновић
/Из ауторске збирке поезије ТИШИНЕ/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић