 |
насукан у позном августу, раног јутра,
као у раној јесени, царске сам бегоније заливао
и косио траву у врту. пред сушом клонуло је већ
неко ретко биље и развејавало труње по иловачи.
значи, још једно лето не стигох да одшкринем плаве двери
и кренем напред, премда тачно је:
с времена на време, сви посумњамо у све,
али, у последње време, то чиним све време.
а сећаш се, бејах грандоман из Халикарнаса и Гизе.
завитлавах Семирамиду висећим саксијама,
а сада сам сметени вртлар, наоружан метафорама
из којих се препознаје гнев због залудног трагања.
и саркастични разметљивац аористом,
док квасих стопала у мору осредњости које пенуша по
тротоарима ове земље.
ревносно гледах како се суши украсно биље, лист по лист.
к врагу и аорист. веровао сам ти када си говорила
да је света искра пријатељства и љубави у слушању.
али, одавно те више не чујем.
и мало сам љут што је твоја галаксија тако слабо покривена
базним станицама.
тек да ослушнеш овај наговештај елегије о клонулом биљу.
о трњу, о труњу. о смиљу, о босиљу,
о минијатурној меморијској картици, облика трепавице
на којој је читко записан цео наш живот.
синоћ сам неке чудесне песме песника из Појезне
и Армстронгову трубу једва преживео уз помоћ воћног вина
и твојих умирујућих речи:
…а наше, наше је само да саздамо
три зрака сунца у нечијим зеницама,…
тако си бар говорила док смо трагали за значењима
јасписа и родонита, наоружани осмехом,
убеђени да све је само игра. и ово није песма.
комична је игра глувих телефона, од које пуцају опне.
Тони Пердић
/Најбоља пјесма 8. европског фејсбук (facebook) пјесничког фестивала./
 |
Фотографије: Ј. Панцер (J. Panzer) / Мат. Душанић
