 |
| Мирослав Б. Душанић |
Тек, онај је воз
заувек завејан
негде између Брна
и Северног пола.
Мада злобници тврде
да туда никада никаква
није пролазила пруга.
(као да ја не знам
да су преко ноћи
декоратери и мајстори
расвете сна
демонтирали прагове
и уклонили челик).
Одреда су погасили
рекламне лампионе
хотела Гранд.
Тако да је то сада хотел
са пет тамних звездица.
Блеште само раскошни мурали
од мемле
у холу одбеглог гламура.
Да. Одјавила се Хана.
У години Змаја и обичних дана
трепере пупољци лотоса и нара.
Несклад календара, светова, снова...
И ничу нови шпалири платана,
где је са лабрадором,
у кишном мантилу, шетала
и одшетала Хана.
И шкрт је месец.
Малавијски рам од аквамарина
од месечине чини бласфему.
Хана се сада огледа у њему.
Зарањам у хук силовите реке.
Присећам се опаког либрета
и Ханине музике сетне.
Мада више, не бих да јој сметам.
Ни ако је некад, случајно, сретнем.
Тони Пердић
Нема коментара:
Постави коментар