Домовина
Домовина, то није мртва груда
која нас гвозденом руком стеже;
то је љубав за облак, што плови овуда,
за песму што се овде разлеже;
љубав за класје што богато буја,
за руже што су на гробљима свеле,
за тресак летњих, бесних олуја,
за тугу тица које се селе.
Домовина, то су све оне споне
којима нас живот за се спаја;
радост кад наша звона зазвоне,
топлина мајчиног загрљаја.
Домовина, то су: жеље, тајне,
магла што преко поља плови;
то су наше бајке бескрајне,
домовина – то су сви наши снови.
Душан Васиљев
На дну
Од падања су нам се усијале главе
и нема на дну пророка да се јаве.
Него се јутро одвуче
у сутон мистичан под стене
што се са неба откидају као завесе суре.
А из снова, из небеса махнитим кораком јуре
Сутра, Давно и Јуче,
дредноти, маги, комете и жене;
и све се у крваво коло живота свија
под отменим луком плавих божјих ћуприја.
И када поноћ развије заставе блуда
и узме у руке крму,
не пролети сунце ни сенка овуда,
а жалости наше и радости
мртве падају на калдрму.
И нико не може да се успне на врх планина,
у пределима са вечним током,
где све до краја иде,
и одакле се сви снови, греси
све душе и небеса до краја виде.
Душан Васиљев
