 |
Мој отац се најзад одмара
У зеленилу крај реке,
Надомак воћњака који је садио
Радујући се плодовима и пићу.
А волео је да се занесе
Уз казан с јесени, да одлута
У причу о Страхињићу
У чијем долу усни,
Јер Банов до сачува му име.
Да помене и Ловац
Где је рођен од благе мајке
Марије и оца Огњана солунца,
У ловишту краља Милутина,
И своју Бањску у којој је крштен
И да презриво каже:
“Ови данашњи ништа нису,
И све што чине је наопако“,
Па би повукао јаче свој првенац
И очи би му засузиле.
Да ли је тад већ видео своју смрт
Која ће доћи пре јесени
У мају кад све хрли у живот
Ил брата млађаног
Што паде бранећи свој посед,
Или је суза слутила нове ратове
Страдања ближњих,
Смрти младих
И ожалила их.
Mилица Јефтимијевић Лилић
 |
 |
