 |
| Мирослав Б. Душанић |
Ако ти срце крене
Ко плима призвана Месецом
И почнеш се успињати
До Другог, до издајства себе,
Тргни се, ишчупај га,
Јер ко је Други -
Ко си и сам, знаш ли?
Застани, сачувај се.
Превелик понор пући може
Кад себе даш а не знаш ком.
О, велико је то тамно поље
Иза очију што те зову,
Иза плаховитих речи
Што те помамно грле.
Кроз те руке насмејане
Пропасти можеш,
Себе лишен,
Ако се даш а не знаш ком
Ко јасмин танковити
Ветру помамном.
Милица Јефтимијевић Лилић
1 коментар:
Посве истинито, стихови што зборе.
Поздрав,М.
Постави коментар