Мирослав Б. Душанић: Заблуде и искушења

Заблуде и искушења

* * *

Тихујем затворен у кавезу
Посматрам залазеће сунце
И лишће у слободном паду

У својој наивности сањам
О узвишеној мудрости и
Бескрају који посједује душу

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 16. март 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Милостиња

Милостиња

У сну сам ишчекивао милостињу
Није ми јасно због чега
И шта је томе претходило
Када сам се пробудио
Између прстију ми парче хљеба
Као што га је и отац некад држао

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Поезија није терапија

Поезија није терапија

Не дајте се заваравати
Поезија није терапија —

Добра је у досадна поподнева
И предвечерја
Када су видици замагљени
Када очекујеш брод на пучини
Када зажелиш старост да заборавиш
И потом смрт

Поезија није терапија
Може се узети без ограничења
И у свако вријеме —

И када си на позорници
И изван ње
Уз музику Баха или Рахмањинова
Када дођеш из храма
Када се припремаш за сан
Сам или сама
И испираш дан и његове слике из очију

Поезија није терапија
Не надокнађује пропуштени живот
А зна да понесе као лађа —

И не извлачи из загрљаја сиромаштва
Не отклања неправду нити ослобађа
И када се узима у огромним количинама
Тешко пада на празан стомак
Јер није замјена за сендвич и шољу чаја
Свеједно како је жвакао и испијао
С радошћу или из очаја

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Заборав

Заборав
                                   (за драгу В. С.)

Чему страх од Смрти
То је једини начин да се с Природом стопим
И будем дио те Божанствене љепоте

Ако ме нешто плаши
То није умирање него сам чин одласка
Који може да буде изузетно грозан
И недостојан човјека

А ја бих ипак хтио да склопим очи мирно
Опростим се од ближњих и захвалим
На љубави и пажњи
На разумијевању и стрпљењу
И трпљењу и трпљењу и трпљењу ...

Хтио бих нешто времена 
Довољно за једну Молитву у славу Господа
Дозволио ми је да у Његову башту крочим
И убирем плодове и радујем се
И волим и тугујем и снивам
И другујем и другујем и другујем ...

Па чак ми је и лудости опраштао
Штитећи ме од зла и гњева ...

Ако се будем ичега плашио
Неће то бити умирање него начин
Плаши ме сваки изнуђен и насилан чин

А Смрт – Смрт ионако не наступа умирањем
Већ онда када нас Заборав избрише.

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 23. октобар 2014.

2. БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 22. новембар 2014.

Господ је стрпљив

Драгом Мирославу Б. Душанићу

Сви у загрљај Господу хрлимо
Када долазимо на Oвај Свет
У загрљај Господу хрлимо
И када одлазимо са Oвога Света
Умиремо када се рађамо
И рађамо се када умиремо

Али не треба журити с одласком
Дан је пред нама као и ноћ
Дуње тек стижу у плакаре
Тек џемови од шљива и купина
А и јабуке још су неубране
Ново се вино још не точи
Кише су, истина, стигле
Али снега још нема
А висибабе спавају, спавају
Па кукурек и љубичице
И перунике чекају своје време
И ласте и роде ће напролеће
И Сунце Високо ће и Месечина
И летње шетње и песме птица
Па чему журити чему журити?

У још једно коло и још једно
И још једно и још једно и једно
Па ћемо сви заједно
Као што и идемо
Истим путем долазимо
Истим одлазимо, другога нема,
Господ је стрпљив
Све нас чека чека чека
Корацима новим да нас учи…

Среда, 8. октобар 2014,

Веселинка Стојковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Пјесме су ми крици

биле су свратишта
биле су света мјеста

у њима била љубав
и њежност
у њима огањ и сан

и одоше
свака својим путем
однесоше душу

пјесме су ми крици

машем
испред кућног прага
и ћутим

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 31. август 2014.

2. ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ,број 2; Параћин, септембар 2015.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Перуника

Перуника
(водич кроз један сан)

у дворишту
расте перуника
изнад ње
надвијено парче
неба и разапет
опран веш

и видим људе
непознате
као да онострани
свијет надире
са свих страна
унедоглед

и јавише се стари
и потиснути
страхови
из деведесетих
када смо били
свему изложени
и дрхтали
попут сирочади
на сваки шум

ко се то у двориште
моје насели
ко убра мој цвијет
и перунику погази

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 04. септембар 2014.

Мирослав Б. Душанић: Отворена врата

Отворена врата

моја врата су увијек отворена
и за тебе непознати пријатељу
не окрећем леђа
и ја сањам далека мјеста
волим путовања и брзе возове
егзотичне градове
њихове уличне свираче
обрадују ме познате ноте
као и ријечи матерњег језика
кад се издвоје из жубора
гласова пролазника
зурим у излоге и као опсједнут
купујем сувенире
и питам се гдје да их смјестим
кад ме прође усхићење
знам да је и код тебе исто
твоја врата су увијек отворена
прије спавања са балкона
рашириш руке загледан у мјесец
и загрлиш мене
свога непознатог пријатеља

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 2. мај 2015.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Шта бих назвао пјесмом

Шта бих назвао пјесмом

           Тонију Пердићу

писање поезије је јерес
драги тони
умор, и задах прашине
записа андрић

из ње се сумња рађа
а не истина
истина се не поје

ријечи су језиво наге
драги тони
из њих потеку сокови
и нагло пресахну

поезија је проклетство
раскош ратова
укалкулисана судбина
самотна суза

на брисаном простору
васкрсну звијери
разјапљених чељусти
и спремних на ујед

кад напустиш дом свој
драги тони
и нађеш се у простору
у којем и гавран ћути
покрену се тајне силе
ријечи уштиркане
и куљају у мимоходу
као шумски духови
на зборно мјесто
да би биле жртвоване

и подигну се вјешала
која бих назвао пјесмом 

Мирослав Б. Душанић

Објављено: 
1. СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 11, година II; 7. 11. 2014.
2. ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ,број 2; Параћин, септембар 2015.

(© МегаГрад / Сергей): Стара лампа

Мирослав Б. Душанић: Затурен

Мирослав Б. Душанић

Затурен

Шта чекамо овде на агори окупљени?
                                                   Кавафи
у очима које стражаре
пред огледалом

у мрклини
у сновима
у свитања

у вјетру с југа
иза друге стране облака
у крошњама храстова
у њиховим сјенкама
у камену
у прашини и пепелу
и никад на истом мјесту

... долазе варвари

свијет се мијења
небо и земља као раље
вучије

из дана у дан губим
осмијех
и моћ пјесме
крварим
заморених удова

небо или земља

увијек ме изнова силе
да одредим завичај

Мирослав Б. Душанић

Објављено: ЛЕТОПИС СРПСКЕ ДУХОВНЕ АКАДЕМИЈЕ, број 2; Параћин, септембар 2015.

© by Masayuki Takahashi

Мирослав Б. Душанић: У соби

@ by Stratis Vogiatzis

У соби

Живим скривен
као истина.
Затворен у соби
ћутим и трпим.
Бришем крв с рана
док ми се
руке не заморе.
Онда заспим.

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

Путеви Господњи су непредвидљиви.

Све пријатеље и читаоце блога обавјештавам, да сам од данас у рукама хирурга и препуштен вољи Господа. Надам се, да ће се ово „Путешествије“ добро завршити... Али никад се не зна, као што се и не каже без основа: „Путеви Господњи су непредвидљиви.“

За случај „Случаја“, постављам овај текст, који је настао ишчитавајући животно дјело мог имењака, господина Мирослава Лукића. На моју жалост, још нисам стигао да све комплетно прочитам. Зато бих замолио Господа, да ми, ако ни због чега другог, а оно због његових дјела, подари милост... Ха! Ха!

Напомена: Приступ дјелу господина Лукића је могућ и преко мог блога. Са Ваше десне стране, под заједничким насловом „ФОНД ЗАВЕТИНА“, сакупљен је већи број линкова које он уређује. За љубитеље добре књиге ово је права посластица. Обећавам да Вам неће бити досадно, али богами ни лако... Уживајте!

Сазвежђе Мирослава Лукића

Научи да не стрепиш од мишљења људи око себе.
                                         Иван Александрович Иљин

Из перспективе Главних јунака писана крвљу.
Из коме. Из бјеснила нездравог сна. Израсла
је Илузија о постојању Литературе у Црвеној
Империји. То су зли језици у Акцији истицали

и утицали. У свом хистеричном иживљавању
бола, испијали врелину земље у Хорском
пјевању, и уз диригентску палицу Човјека од
Власти. Олујна времена изњедрише олујне

пјеснике. Који се – тражећи себе као једини
могућ ватрени траг, креташе са водичима кроз
Лавиринте. И као ракови – Унатраг до неких
сумњивих и само њима познатих Прапочетака.

Истински пјесник је сам. Жељан мотива тишине,
а не врвежи. По навици: Док ноћ дише смирено,
тражи у њој стих и одраз лика. Тражи Свјетло и
Нит, која спаја Oвоземаљско и Рајско. Помало

заплашен, с очима дужника. Неимар, који се
свјесно жртвује. У настале празнине уграђује
дјелић по дјелић Истине. Употпуњује крхотине.
Та свакодневна игра. Те магловите представе

и ход по мукама. И нагон за одгонетком. За
акцијом. Мада зна да је и то Печат Судбине –
Ватрометина утабаног безнађа. У времену
брзом, нема судбинских прича. А било је

дана, дужих и од вијека.1 Флуид који спаја
Могуће и Немогуће, Свјесно и Несвјесно, од
Злих Сила у Паклу укатанчен. Разапет, и не
својом вољом уткан, у распламсале Сукобе

братске. Сукобе митске: Вјерности и Издаје.
Хоће да разграничи а не да суди. Поезије
ради. Због оног Сржног и (кажу) недостижног.
Због оног наметнутог – хладног срца и

туђинског. Да буде прави Посланик Ријечи,
што пјени у плими Васионе, као чудо над
чудима.2 Наш утемељивач „Заветине“ из
љубави према Све-Братству и Човјеку. У

борби за Истину. „Глас у акцији. Чудовит.
Глас који је тачка мотрења.“ – Исказано
поучним и добронамјерним ријечима, једног
српског књижевног критичара. –3 У метежу

и бунилу да објасни бљесак Слова. И упореди
с вјером предака.4 Да настави Традицију, а не
да се у Фаризејско коло хвата. У колу врти. Да
искорачи кораком од седам миља. И покаже,

да у Универзалном Простору Поетском, нема
мјеста за села Потемкина. И ко зна чија још.
Господ ће ти судити и сам ћеш пред Њега
изаћи, а мишљења других су небитна.5

(децембар 2012./фебруар 2013.)

Мирослав Б. Душанић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

1        а било је дана, дужих и од века,
           кад је крв Словена потоцима текла...
                     (Милош Јанковић: Словенска фуга)

2      што пени у плими васионе
           као чудо над чудима
                     (Никола Цинцар Попоски: Црква с почетка водолије)

3     Душан Стојковић

4  упореди са вером предака
                     (Никола Цинцар Попоски: За спас – У плесу језика)

5 Иван Александрович Иљин
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

Објављено: ЗАВЕТИНЕ+, Новине српске ренесансе, стооке васељенске новине будућности, број 3; година II; Београд, субота 21. април 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Скица за портрет наших предака

Мирослав Б. Душанић

Скица за портрет наших предака

Наши преци су вијековима навикавани на невоље

И којекакве пометње, на збјегове, потопе, смакове и ратове

Они су стријељани, вјешани, пробадани, клани

И бацани у шкрапе, јаме и вртаче

Зла времена су тутњала равницом, и бријегом, и долом

И није било стазе на којој није капао зној или текла њихова крв

Нешто од тога је остало записано у рукописима

Али онај већи дио, онај мучнији, је прећуткиван

Јер су ћутали, јер су дисали и уздисали нечујно и кришом

Страх су одгонили враџбинама и окултним радњама

И гурали зло у бездан и заборав, а када ни то није помогло

Зло вријеме нису помињали, као да га није ни било

Нерадо су га преносили на оне који тек долазе

Ко зна из којих разлога, можда из неког притајеног поноса

А можда им је било јако битно да сузе остану прикривене

Да се нараштаји не обесхрабе на путу ка сутра

Чекајући на сунчевој јари и у хладним ноћима глас с Неба

Наши преци су себе пред Богом заборављали

Или намјерно запостављали

Па и онда када се Спаситељ није оглашавао, нити долазио

Нису посумњали у његово постојање

Него су даноноћно вјежбали њежност све до упокојења

А нарочито приврженост ка миру и љубави

У њиховим молитвама помињали су само нова покољења

И нису посустали, чак ни онда када су им ножеви били под грлом

Наши преци су изнад свега цијенили слободу

Мада су је веома ријетко посједовали

Она их је увијек мимоилазила и остављала на цједилу и у црнини

Тада су у самоодбрани дизали буне,

Хитри као муње оглашавали су се страсно и громогласно,

Али и поред тога остали су људи, који нам као светионици

Или најсвјетлије звијезде на пространом небу

Неуморно освјетљавају просторе и путе

Наши преци су и много више од тога што смо у стању да опишемо

Они су чаробна бића изван нама познате свакодневице

Вилини коњици из неке друге загонетне димензије,

Вилине косице, крошњасти храстови, пустињски пелини

И перунике, чуваркуће, воденице, тајна скровишта,

Топла станишта и оазе са дубоким бунарима, и извориштима

Са којих још и данас перемо лица и гасимо жеђ

(Само они добро упућени у обичаје и традицију

У необријаним лицима и црним одорама препознају нашу злу коб)

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 14. фебруар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Умјесто епилога

© by Amelia Royan - Art of Water

Умјесто епилога

нигдје никог у црнилу овом

нико да ми се у оку огледа

пусте су цесте

да бих продужио кретање

бројим кораке

кући ми се враћа

покајнички

на крст и љуте коприве

тамо ме мајка ишчекује

без слова и јаука

и заспим уморан и згрчен

и знам да је и то злочин

Мирослав Б. Душанић

Објављено: СУШТИНА ПОЕТИКЕ, Кљижевни часопис (Online), број 15, година II; 4. 3. 2015.

© by Amelia Royan - Art of Water