 |
Не може се порећи да вањске околности доприносе благостању: наклоност, згода, туђа смрт, прилике које одговарају врлини. Али углавном, калуп среће човјек држи у својим рукама. Faber quisque fortunae suae (Сватко је градитељ своје среће), каже пјесник. А најчешћи међу вањским узроцима јест тај што је у лудости једнога срећа другога.
Јер нитко не напредује тако брзо као онај који се користи туђом грешком. Serpens nisi serpentem comederit non fit draco (Змија не постаје змај док не прогута другу змију).
Нескривена и очигледна врлина доноси хвалу; али има и тајних и скривених врлина које доносе успјех, одређених исказа човјекове особности који немају имена.
Шпањолска ријеч desemboltura1 дјеломично их изражава; кад у човјековој природи нема никаквих запрека и немира, него кола његова ума иду укорак с колима његове среће. Јер тако Ливије кад је описао Катона Старијег овим ријечима: In illo viro, tantum robur corporis et animi fuit, ut quocunque loco natus esset, fortunam sibi facturus videretur (Био је тако снажан духом и тијелом да је могао стећи благостање гдје год да се родио), уочава чињеницу да је он био versatile ingenium (свестраног духа).
Зато, ако човјек гледа будно и пажљиво, видјет ће Фортуну; јер иако је слијепа, она није невидљива. Пут среће је као Млијечни пут на небу који је стјециште или рој ситних звијезда које се не виде појединачно, али заједно дају свјетлост. Тако постоји одређен број малих и једва примјетних врлина или, боље речено, способности и навика које воде срећи.
Талијани примјећују неке од њих, и то оне које би човјеку једва пале на ум. Кад говоре о неком тко никад не промаши, они ће таквом приписати да је poco di matto (помало будаласт).
И заиста, нема сретније особине него бити помало будаласт и не бити превише поштен.
Зато они који жарко воле своју домовину или њени владари нису никада миљеници судбине, нити то могу бити. Јер кад човјек упућује своје мисли изван себе, он не иде својим путем.
Ужурбаним стјецањем човјек постаје пустолован и неспокојан (Французи то кажу боље: entreprenant или remuant2); али срећа која је искушана чини човјека способнијим.
Божицу Среће ваља славити и поштовати ради двију њезиних кћери, Поуздања и Угледа, јер оне стварају блаженство: прва у самоме човјеку, а друга у другима у односу према њему.
Сви мудри људи, да би се заштитили од зависти, приписују своје врлине Провидности и Фортуни. Јер тако их могу још боље усвојити: осим тога, величина је човјекова под заштитом виших сила. Тако је Цезар рекао кормилару у бури: Caesarum portas, et fortunam ejus (Цезара носиш и његову судбу). Тако је и Сула изабрао име Felix (Сретни), а не Magnus (Велики). И примијећено је да они који отворено и превише приписују својој мудрости и довитљивости не заврше сретно.
Записано је да Тимотеј Атењанин, након што је поднио извјештај о својој владавини и притом више пута додао: У овоме Фортуна није имала никаквог удјела, није више успио ни у чему чега се примио.
Заиста, има оних чија срећа сличи Хомеровим стиховима који боље теку и неусиљенији су од стихова других пјесника; као што Плутарх каже о Тимолеоновој срећи, у успоредби с Агесилајевом или Епаминондином. А што је тому тако, несумњиво је да је много и до самог човјека.
Франсис Бекон
/Са енглеског превеле: Дијана Котарац и Бранка Жаја/
_____________________________________________________________________.
1 Desemboltura = desenvoltura – неусиљеност, природност, природно држање.
2 Entreprenant – подузетан; ремуант – немиран, неспокојан.
 |
