Тодора Шкоро: ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

ПЕСМА МОЈЕ МАЈКЕ

     Памтим је по ћутању. Ниједна радост, а било их је мало у нашој кући, није могла натерати нашу мајку на празно ћеретање и брбљивост. Ниједна невоља, а превише их је било, није из ње мамила псовку, грдњу, проклињање. Тишина је био њен избор и њен живот. И благи осмех који је свима делила. Никада је нисам видео уплакану, осим тад кад сам је, заигран у пољу пшенице, сустигао док је  српом лагано жела зрело жито. Певала је тихо и ридала истовремено. Не сећам се песме, сећам се само свог страха од тог њеног цвиљења које је било и песма и плач.

     Загрлио сам је снажно кад се вратила из поља, на њеном лицу није било трагова суза, очи су јој поново биле благе и насмешене, али мени никад више није била иста. И сада, кад чујем да неко тихо пева, застанем и ослушнем хоћу ли у тој песми чути и плач.  У свакој песми има плача, ако човек слуша помно.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Тодора Шкоро: МАЈЧИНЕ РУКЕ

МАЈЧИНЕ РУКЕ

Дрхтаве,
као да се боје
да ме не повреде,
додирну ме па узмичу
под цицану кецељу,
натопљену хиљадама суза
даљине.
Смежуране,
као две птице промрзле,
на моје крило слетеле.
У њима видим себе,
и неке пределе давне,
и видим их нежне.
Узимам их и молим благослов
да, сад кад близу су,
загрле своје чедо
и никад ме
не пусте.

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Недјељни избор

У ПОРТИ ПРЕД ОЦЕМ

Саветовао је,
Будимо људи,
Јесте ли луди,
Будимо људи.

Као да смо богови,
Па треба да се претварамо да смо људи
Или да се правимо луди.

Једном је рекао и
Будимо људи иако смо Срби.
Али ту његову молбу нисмо могли да услишимо
(Смејале би нам се комшије).

Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава,
Које су у присуству Милосрдног анђела одлитале около као кликери,
И заметнуо се.

Када се пењао наш врли учитељ
Чуло се тихим помало храпавим гласом,
Слава Тебје...

Чека се подршка појаца.

У кафани преко пута манастира увежбавају солфеђо.
У порти пред оцем ћутим.

Стојан Богдановић

МАГИЈА ЗВУКА
(Покојном оцу)

Немамо хлеба у кући
Отац мој брише од прашине
Љуби и продувава саксофон.

На прве звуке
Гараве бркајлије одложе чекић
Деца прекину игру
Жене беже у кућу да се исплачу.
 
Пси и мачке, опчињени
Приђу да га њуше

И полуде птице хватајући терцу
И порасте трава у дворишту
И процвета перуника

И нестаје наше сиротиње...

Јован Николић

ЖИВОТ

као испуштена петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав

Тодора Шкоро

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Шест година дружења уз предиво

Данас је тачно 6 година како предем на овом блогу – некад мање, некад више успјешно. Првих седам мјесеци није вођена никаква статистика о броју посјета, а онда је 24. јуна 2007. год. уграђен тај фамозни бројач. Бројач је регистровао 121.813 посјетилаца и 240.330 отворених страна – скоро 62 посјетиоца дневно... Сваког дана је у просјеку отворена 121 страница, што је за блог као што је мој, ипак задовољавајући број. 

За ових шест година сам успоставио везе са ствараоцима (књижевницима, сликарима, илустраторима) и љубитељима умјетности са свих шест континената. Са некима од њих су изграђене веома добре пријатељске везе. Овај скроман блог је постао саставни дио моје свакодневице... и надам се, да ће ми то још извјесно вријеме да буде... 

Без пређе и кудеље
снове ткам
Нит се истрошила
покидала
Некада свила била
сад ни кучина ни
паучина
А ја ткаља очајна
што снаге има да сања
и без предива 

Тодора Шкоро

Тодора Шкоро: Тражим

Pablo Picasso: Portraits Imaginaires

Тражим

Има ме

а не знам

у некој речи

изговореној успут

без намере

Кажу да ме има

у мирисима неким

једног пролећа

мени неопрезно

прохујалог

У снеговима давним

у целцу и траговима

остављеним

и окопнелим

ме има

У радостима

нечијим и у тугама

што као бремена

носе они којих се

више и не сећам

Има ме

узгред подељеног

вољом времена

и случаја

а не мојом

Има ме

има у свима

осим у мени

заблуделом

Тодора Шкоро

Тодора Шкоро: Избор пјесама

Преиспитивање песника

с ону страну огледала

гледа ме моја реч

нема мој лик

ако заћутим

коју од нас ћу да убијем

Тодора Шкоро

Илузија

ни јутро није хтело

да ме умије

истином

тмину трпам

у ћошкове

душе

али ми невидело

из очију

извире

Тодора Шкоро

Узалуд

С ветром у табанима

босим

и наручја пуног звезда

убраних пред свитање

бежим из твог сна

да издалека ти шапнем

тајну о слободи

А бојим се,

нећеш је познати

болом огрнуту

Тодора Шкоро

Светлост

уловљеним зраком

туђе душе

видим срећу

стрепим да јој приђем

да не прхне назад

ономе

из чијих зеница је

крадем

а ја у мраку останем

Тодора Шкоро

Поглед

Ако склопим очи

збунићу сунце из твог

погледа.

Украшћу му дом,

и сама постаћу,

бескућник.

Зато,

само зато

те гледам.

Тодора Шкоро

Молитва

Мир тражим у

у пољима жита

усталасалог,

у жубору потока

и камену на

његовом дну.

Мир молим

од стиска руке неке

и ока које разуме

устрепталост

душе будне

и у сну.

Мир налазим

тек у сећању

далеком

што зове да га

понесем у сутра,

упркос злу.

Тодора Шкоро

Утихнути песник

Са мог длана

прхнуше у свет

као голубице.

Рекоше ми,

неке су постале

кукавице,

неке занемеше,

некима крила

поломише.

А ја их више

не познајем,

потонуо у ћутање.

Те моје речи,

варалице.

Тодора Шкоро

Тодора Шкоро: Суђаја ми дала (2010.)

Нестварна

Нисам крива

за магле у оку,

за дрхтави глас,

за бајку коју ствараш.

За сан без краја

у који сам,

нестварна,

залутала.

Ја жива, истинска,

нисам ни вила,

ни богиња,

ни твој спас.

Далека једино

могу да трајем

тек као ехо,

а не глас.

Заблуда

Кажу

туга свременом прође,

или умине, утрне.

Лажу.

Моја, храњена самоћом,

појена болом

расте и буја,

у окове очаја баца,

па бих да крикнем,

викнем,

а снаге немам,

тек лелујам

међу смехом и неразумом

оних што још удвоје

ходе друмом.

Нека ти је вјечнаја памјат!

ПЕСМА ТУЖНА
 
Једна суза
клизнула је
браздом дубоком
старице
преоране земље
Далеке а родне
кад смањио се род
за једне руке горштака
Размичу се бразде
земља хранитељка
телом се храни
чеда свог
А у туђини утрнулој
друга суза пада
као грумен земље
који далек
не може да баци
на ковчег

Тодора Шкоро

Фотографије: Савко Пећић Песа: Живојин и Тривуна Душанић

Мирослав Б. Душанић: У мирису сасушених дуња

Стари ормар

Такву шкрипу
Само он уме да прави
Црвоточан
Расклиман
Стари
Ормар детињства мог

Само у њему
Тајне се крију
Мирисима
Уредно сложеним годинама
Чојом и срмом
Сећања у нама

Крунисан низом дуња
И слатког од шљива
Расуте по свету
Нас своју децу сазива
Тајне нам шапће
Вековима

Тодора Шкоро

© by Kathleen Rabel: Quince (2008)

Ишчитавам по ко зна који пут ове стихове

Тражим познате ликове

Тражим дјетињство

Тражим себе

У једном од слојева наталожене прашине

И напокон проналазим се

Додуше превише касно

Али ипак

Препознао сам се

У мирису сасушених дуња

Мирослав Б. Душанић

Кад све прође / И Бол мине /
Усред тмине / Мирис дуње /
Ће да дође / Препорођен /
У Дјетињство / Гдје је Рођен /
За јединство / Речи… Душе… /
Стих ти сваки / Да Потомак чиме има /
Своју децу да занима…

//годирод Мирославу…//
= Милорад Мишо Ђурђевић

"O que diferencia uma pessoa de outra é o seu imaginário, a interpretação que dá aos fatos da vida."
- Tisuka Yamasaki