Саветовао је,
Будимо људи,
Јесте ли луди,
Будимо људи.
Као да смо богови,
Па треба да се претварамо да смо људи
Или да се правимо луди.
Једном је рекао и
Будимо људи иако смо Срби.
Али ту његову молбу нисмо могли да услишимо
(Смејале би нам се комшије).
Покупио је своју дечју душу пуну дечјих глава,
Које су у присуству Милосрдног анђела одлитале около као кликери,
И заметнуо се.
Када се пењао наш врли учитељ
Чуло се тихим помало храпавим гласом,
Слава Тебје...
Чека се подршка појаца.
У кафани преко пута манастира увежбавају солфеђо.
У порти пред оцем ћутим.
Стојан Богдановић
(Покојном оцу)
Немамо хлеба у кући
Отац мој брише од прашине
Љуби и продувава саксофон.
На прве звуке
Гараве бркајлије одложе чекић
Деца прекину игру
Жене беже у кућу да се исплачу.
Пси и мачке, опчињени
Приђу да га њуше
И полуде птице хватајући терцу
И порасте трава у дворишту
И процвета перуника
И нестаје наше сиротиње...
Јован Николић
као испуштена петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав
Тодора Шкоро
Нема коментара:
Постави коментар