 |
| * 28. март 1919 † 08. март 1998 |
Песме без шофера (фрагменти)
*
И путовао си
да би се боље изгубио:
бела стабла, зловољна језера,
нахерена лица.
Путовао си као што се плашимо живота:
од тајне до тајне,
потом од душе до душе, по вољи ветрова.
И често си
путовао у месту
пред својим рукама, испред свог чела.
И себе си видео
с мртвом птицом на уснама:
ниси могао да заволиш себе.
*
Са песмама у џепу,
возом одлазиш до неке паланке.
Идеш од гробља до гробља
и на сваки надгробни камен
положиш
пречиста и злобна твоја певања.
Не знаш да ли ће их читати мртви,
али си сигуран да ће ноћу
богови и богиње
о њима бити обавештени.
(Пријевод с француског: Слободан Јовалекић)
 |
Једно старо сунце размишља
на мом длану: седи.
Лицемерна је то звезда;
намеће ми своје законе.
Главу ми одсекоше,
и из ње изађе сунце:
рекло би се звер
која смрт најављује.
Груди ми поцепаше
и сунце дотрча
да живи од пљачке
и да моје биће поткрада.
Сунце, ма где пошло,
мој презир ће те пратити.
А сунце зева, зева,
и мој скелет пржи.
 |
Купите моје уздахе.
Узмите моје сумње.
Поклоних ли вам корнет гримаса?
Кад будем све продао,
поћи ћу да се родим далеко од себе,
између свежег манга,
мачијег пољупца,
неколико безимених ствари.
Купите моја надања.
Узмите моја веровања.
Поклоних ли вам корнет осмеха?
Ја сам пиљар.
 |
Никада немам носталгију за собом.
Ја сам само тренутак који препознаје свој пад.
Ја сам реч која не изражава
ни биће ни ствар.
Заборавио сам да сам изгубио успомене,
каменчиће на једном бедном путељку.
Треба ли да аплаудирам ономе што ме брише:
ветру, снегу,
жељи да не будем ништа?
Какав се то фосил креће
мојим плућима?
Одлучио сам се на аутопсију ништавила.
Довољно ми је да будем неодређен
да бих заслужио
најчистију одсутност.
Ален Боске
 |
