Љубомир Левчев: ЗЕМЉА УБИЈЕНИХ ПЕСНИКА

ЗЕМЉА УБИЈЕНИХ ПЕСНИКА

Између арктичког круга
и руке Тропике
(између страсти
и мисли)
и толике даљине од неба!—
цвета једна земља
прелепа
и богата—
земља убијених песника...

А допиру стихови.
Надиру тамни.
Разједају ме.
И ето,
по традицији,
жетелица замахује
да пожање
рукохват сунчевих зрака...
—Па ти си жив!—
негодује орлица.
Вук вреба ране очима.

Земља за мене!
Земља дубоко у мени!
Вичеш из бесаних часова.
Луда Марица крви
подрива ми обале
Срца.

И ја учим
да пишем стихове
у земљи убијених песника.

1962.

Љубомир Левчев
/Пријевод са бугарског: Ристо Василевски/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубомир Левчев: Сутрашњи хлеб

Мирослав Б. Душанић: Бачен хљеб на улици

Сутрашњи хлеб

Некада сам прекоревао сина,
да не зна где се
купује хлеб.
А сада...
Он продаје хлеб.
У Америци.
У Вашингтону.
Обичним радним данима
предаје на Универзитету.
А суботом и недељом
продаје хлеб
на расксници авенија Небраска и Конектикат.

Бугарска њива је запустела.
Овдашње жене, које су
жњеле и храниле потомства,
одлазе као завршена песма.
Политичари играју мелодраму
"Ко је украо домаћу пшеницу?!"
Али остављају сличност између хлеба и човека,
скривену иза различитих имена,
различитих укуса,
а такође и цена је различита.

Мој син продаје хлеб за сендвиче,
рузмаринове погачице и пецива с маслинама,
питу "zaatar"
шпанску "семолину" са сусамом,
орахов, пшенични хлеб, посут сунцокретом,
италијанско "pane bello"
"паладин", умешен са маслиновим уљем, квасцем и
млеком,
кукурузни хлеб и хлеб од бундевиног семена,
турски хлеб и хлеб од облака...
Само бугарског
и јучерашњег хлеба нема!

Сваког дана остаје непродат
хлеб – прича ми син.
Дају да се увече узме.
Неки га убацују
У кесе...
И бацају...

Умор обара мог сина.
Хлеб продаје америчком сну.
(Те речи значе и "Америчком идеалу").
Боже, чујеш ли, мој те син нешто моли!
А опасно га проклетство као аура опасује.
Ако имам право на молбу –
На последњу жељу, Боже,
Уради оно што жели мој син!
После можеш и да га посиниш!
У Софији
У сумрак језде
Сенке старица.
Преврћу канте за смеће – скупљају хлеб.
Показују ми једну – била је професор
Историје и бугарског језика.
– Не жури! – каже. – Не узбуђуј се!
Она не тражи хлеб за себе.
Она храни
кучиће и птице.
Ове моје речи су такође храна
за кучиће и птице.

Боже! –
Зашто живим?
Зашто лутам сам по Родопима?
Зашто надничим по запуштеним бунарима?
Зашто се завлачим у пећине, затрпане људима?
Зашто ноћим на заветинама, којих си се ти одрекао?

Тражим пут
ка боравишту последњег чаробњака,
који је заборавио да умре,
али није заборавио тајну хлеба.
Не данашњег хлеба који се продаје.
Не јучерашњег, који се баца...
Тајна сутрашњег хлеба ми треба.
Хлеба, који се љуби.
Који хвата децу за руке
и враћа их кући.

Љубомир Левчев

Љубомир Левчев: Пепео од светлости (фрагменти)

© by Blanca Juan Palau

5
Који је демон пустио гласину
да се у темељима овог света
налази скривено благо?

Немам на уму
свеће у пехарима,
призване духове
и алхемичарске чаролије...
Па ипак,
караван времена
јесте натоварен тајнама.

6
Молим Вас и заклињем:
Будите веома подозриви
према мајсторима
који предлажу
поправку нашег света.

Љубомир Левчев

Љубомир Левчев: Књига

Књига

Речи мисле да сам заспао.

Књига ми испаде из руке,

као што пада птица

са зачаране гране.

Али не пада на под,

да не згњечи сенке

нити на небо,

да не окруни звезде.

И ја

више не читам

све то.

Ја само посматрам

како књига испада

из руке на неко

изморено човечанство.

И остаје да лебди отворена

као космонаут у бестежинском простору,

певајући о некој Отаџбини...

А она – чује и зна.

Онда ти, драга, прилазиш

са друге стране нечега

и гасиш смисао

шапатом:

Желиш ли нешто друго?

Други полумрак?

Други полусан?

Другу...књигу?

Желим, разуме се!

Али каква је ово књига без љубави?

Људи желе љубав.

И не половину, већ целу.

Чак, а ако је тужно.

Чак, и ако је безнадежно.

Људи желе љубав.

И ја желим.

Желим да је прочитам.

Желим да је прочитам

до краја.

Љубомир Левчев