Књига
Речи мисле да сам заспао.
Књига ми испаде из руке,
као што пада птица
са зачаране гране.
Али не пада на под,
да не згњечи сенке
нити на небо,
да не окруни звезде.
И ја
више не читам
све то.
Ја само посматрам
како књига испада
из руке на неко
изморено човечанство.
И остаје да лебди отворена
као космонаут у бестежинском простору,
певајући о некој Отаџбини...
А она – чује и зна.
Онда ти, драга, прилазиш
са друге стране нечега
и гасиш смисао
шапатом:
Желиш ли нешто друго?
Други полумрак?
Други полусан?
Другу...књигу?
Желим, разуме се!
Али каква је ово књига без љубави?
Људи желе љубав.
И не половину, већ целу.
Чак, а ако је тужно.
Чак, и ако је безнадежно.
Људи желе љубав.
И ја желим.
Желим да је прочитам.
Желим да је прочитам
до краја.
Љубомир Левчев
Нема коментара:
Постави коментар