 |
Водник Драгољуб* Грујовић сменио је старешину који је хтео да преда војску, и магацин с керозином словеначким сепаратистима. Уколико ови буду покушали насилно да уђу, запретио је да ће дићи у ваздух магацин са собом и друговима.
Седи Драгољуб на бурадима барута,
душу је већ предао Богу. Гледа горе:
звезде се премећу преко глава и циче.
Миришу нафталин и војничке цокуле,
али мирише и пољско цвеће,
помало старомодно, као и обично.
Прелистава Драгољуб у глави песнарицу.
живљи су му но икад
Танаско и Милош и Стеван.
Чује он озго, из оне шуме
лепе словеначке речи:
Форверц! Унзере Кампф, унд со вајтер!
Седи Драгољуб на црној словеначкој земљи,
а до ногу му доскакутао (мален)
чини му се обичан врабац.
А неко зове, али не из оне шуме, него из једне друге:
Драгољубеее! Драгољубеее!
Је ли то глас Танасков ил’ Стеванов?
И сад, хоће ли Драгољубе од земље на којој седи
начинити ружу за вечност?
Хоће. Неће. Скакуће онај врабац.
Александар Ристовић
______________________________________________
* Ријеч је у ствари о Драгомиру Грујовићу, оптуженом за ратни злочин из 1991. У оптужници се наводи да је Грујовић „29. јуна 1991. и у следећим данима претио да ће складиште дићи у ваздух, чиме је престрашио 500–600 становника околних села Пушчава, Храст, Мост, Мартиња вас и Бруна вас, па су се одселили на неколико дана”.
 |
