ЈА, ПА ЈА... СВОЈЕ. СЕБЕ. МЕНЕ.
Људи имају ту добру навику да углавном истичу СЕБЕ, своју спремност и пожртвовања, своја залагања и доприносе на свим пољима. Али да се разумијемо, то није никакво хваљење. Таман посла. То су непобитне чињенице, у свако вријеме доказиве. То могу да потврде и многобројни неутрални свједоци из редова најближих сарадника, пословних партнера, комшилука, бројне родбине, кумства, пријатеља...
Па сходно уходаној пракси, одлучио сам да ни ја не будем изузетак, да не будем црна овца, али ни вук међу овцама. Дакле, и ја ћу на овом мјесту да истакнем СЕБЕ и значај мога рада. Додуше нисам сам, али полазим од тога да ће они други већ наћи начина, да сами СЕБЕ истакну, тј. представе широј јавности. И да не дужим...
Јуче је из Србије – те изузетно напредне земље (наравно због „напредњака“), на моју адресу у егзилу стигла једна, лијепо и свечано упакована пошиљка. И замислите, насловљена је на моје име. А у пошиљци признање од Српске духовне академије из Параћина – ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА (мојој маленкости за трајан допринос српској култури, духовности, и националној баштини). Мислим да Вам је са овим све речено и јасно, па не бих даље да причам... Још само да уђем у читанке...
 |
|
Ах! ...Да. У пошиљци је био и један исјечак из дневне штампе, у којем је ово признање МЕНИ и... – да прескочим, то није важно – дакле, у којем је од жирија образложено и обзнањено јавности – мислим ово признање МЕНИ. Није да се хвалим, али ето, да знате, објавили су и моју слику... Па ћу и то овдје да Вам покажем. Није то због МЕНЕ, али је ред да и Ви видите. Богами изабрали су лијепу слику – као да сам је ја сам бирао...
◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
Шалу на страну. Нисам никакав бесједник па ћу кратко... Изузетно сам почаствован, захвалан, обрадован итд. Моју захвалност упућујем не само члановима жирија и Академије, него и колегама који су и поред моје изолованости, пространства који нас дијели, примијетили мој рад, мој начин рада, пронашли нешто вриједно у томе, и оцијенили га као користан за нашу литературу. Не бих појединачно помињао њихова имена, не бих да се огријешим и некога случајно прескочим, али све су то незаобилазна имена у Српској књижевности. Чак и ако неки од њих данас нису довољно и достојно вредновани, заступљени и објављивани, вријеме које је пред нама ће ту неправду сигурно да исправи... И наравно, захваљујем се мојим читаоцима. Није то нека огромна маса, са мало труда могао бих све да их пребројим. Али баш због тога ми је, изузетно вриједна и драга...
