Двије "Цариградске слике" Љубице Милетић

АЈА СОФИЈА

Ја сам капија светова
Источна кућа ја сам успомена
И стуб вере

Ја сам споменик надахнућа

Ја сам одувек сама
Премудрост Божја
Ја сам воља зидара

И уз мајстора

Ја сам довољно стара
Да знам ко сам

Ја сам на згаришту никла
Уписана у време
Руком неимара

Ја сам Отац и Син
И плод Светог Духа
Који се обнавља

Отвара и затвара

Ја сам капија небесна
И живим на гробу
Последњег цара

СУТОН НА ЗЛАТНОМ РОГУ

Овде је плаћен сваки грех

Погрешна одлука плаха журба
Овде се јаче осећа жеђ

Пред црквом-џамијом
Двострука туга

Онај новији зна темељ стари
Онај давни се крсти кришом
Причести се запали свећу

Утихне мали пред вољом вишњом

Онај са брда плови у ништа
Равнодушно минуте мери
Како веровати у нестало

У то што нас једнако дели

Пред нама Пера Галата Таксим
Археон Хиподром Балат Влахерна
У руци пртљаг танког пера

Лоза у крипти сјај исцељења 

Љубица Милетић

Љубица Милетић: Час историје

Час историје 

Учили су те да ти је земља на раскршћу путева

Да се царства сударају на твом узглављу,  
Да је крв морала пасти, јер је историја  
То захтевала;  
Да је историја истинито приказан след  
Догађаја, а да сам Бог на рамену носи пушку!  
Учили су те да ти је земља богата  
И да се од шума не може проћи,  
Да никад није поражена војнички  
И да су због ње звонила звона у Паризу...  
Избијали су ти заблуде из главе маљем,  
Доказивали паљевином и збегом
Да је боље радити све, него...  
Учили су те непрестано, вековима,  
А ништа научио ниси. 
Као да ниси од овог света!  
Узалуд широм Европе и још на два континента  
Цвеће на твојим хумкама вене и цвета.  
Вене. И цвета...

Љубица Милетић

Љубица Милетић: Литургија у Јасеновцу

© by María Constanza Tovar (Bogota/Colombia)

Литургија у Јасеновцу

Мој народ има подземне градове,

Подземну браћу

На подземним пољима,

Подземне цркве, само до темеља,

Подземне школе са учитељима,

Подземни Талмуд,

Подземна Житија,

Подземље пуно дечјег вриска...

Мој народ има подземну престоницу

Везаних у смрти Срба, Јевреја...

Једним ножем покланих

Рабина, ђакона,

Калуђера и архијереја...

Мој народ над њима држи опело

У обе престонице,

И горе и доле,

И док се исти на исто спремају,

Мој отац за упокојене

Свету Литургију

Тихо поје...

Љубица Милетић

Антологии сербской поэзии: Любица МИЛЕТИЧ

«Славянской библиотеки» ВАХАЗАРА / РИПОЛ-Классик Москва

2004, 2006, 2008

МЕРА СМЕРТИ И МЕРА СВОБОДЫ

Мы измеряем свободу подвигом, а любовь —
Кровью гайдуцкой и обжигающим золотом сердца:
Жена вышивает рубашку, он же, кровавую, разрывает!
Жена его раны бинтует, он же их саблей врачует.

Мы и мертвые живы и сражаемся снова.
Из могил наши боги восстают,сожжены и распяты,
И земные всегда. В нашей жизни они
Среди нас обитают примером

Достойным. И всегда стоят за плечами...
Наши памятники созданы из черепов,
Наши песни мы пишем кровью
И герои живыми не остаются.

Наше прошлое стонет от молений,
От похвал и рыданий о зарезанных детях,
Наши реки смывают проклятую кровь
Проклятую в седьмом колене.

И дома наши долго не могут стоять —
Постоянно их рубят и жгут постоянно,
А пророки вещают нам из могил:
Пусть все рухнет, но устои — бессмертны.

Любица МИЛЕТИЧ