Јаков Шантић: ОЧИ ТВОЈЕ

ОЧИ ТВОЈЕ

Очи твоје
То је простор,
На коме је
Анђô тужни,
Из небеског
Прогнан раја,
         Писô боле срца свог.
И сав они
Бол, без краја,
Пун божанства
И пун раја,
          Паде у сјај ока твог.

Јаков Шантић

Веселинка Стојковић: Мотиви из околине Врања

У сјенци старијег брата: Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Агонија

Мени се чини, ту на мјесту овом,
Гдје свака травка, сваки цвијет и грана
Још шапће љубав наших драгих дана,
– Мени се чини, опет ћу те наћи!
И често ноћу с немиром и болом –
Вјерујем, слутим, чекам, кад ћеш доћи!

Мени се чини, да у свакој сјени,
Док лије мјесец кроз лиснате гране,
Тебе ћу наћи несташно кô лане
И љубити те и миловати дуго!
Мени се чини ... Један сан у мени
Истински живи као биће друго!...

Мени се чини!... Но, кад занос мине
И разум с вриском будну јаву позна
– Колико суза, кол'ко бола грозна
Та ноћ чекања за ме биједна крије!?
– Ах, у том трену чини ми се – ћутим,
Да све око мене и у мени мрије.

Неапољ, 1903.

Јаков Шантић

Мирослав Б. Душанић

Из пјесничке радионице Јакова Шантића

* 1882   † 02. августа 1955

ИЗ ТУЂИНЕ

Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. –

Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...

Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим,  кô кад слушам бôни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...

Јаков Шантић

Едиција ЖИВА БАШТИНА
Свет књиге и Институт за књижевност и уметност Београд
Приредио Станиша Тутњевић 

НОСТАЛГИЈА

Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!

Далеко, далеко, бескрајно далеко!
Оно топло сунце, што ми живот даде
И све што ј' у њему ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде!

– Ах, у мом је срцу много сјете – много;
Ћутим – кô да чујем бони пљусак кише,
Што расплиња тугу, која сузе хоће
Зовући из духа све што има више!

Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!...

Јаков Шантић