 |
| Мирослав Б. Душанић |
Мени се чини, ту на мјесту овом,
Гдје свака травка, сваки цвијет и грана
Још шапће љубав наших драгих дана,
– Мени се чини, опет ћу те наћи!
И често ноћу с немиром и болом –
Вјерујем, слутим, чекам, кад ћеш доћи!
Мени се чини, да у свакој сјени,
Док лије мјесец кроз лиснате гране,
Тебе ћу наћи несташно кô лане
И љубити те и миловати дуго!
Мени се чини ... Један сан у мени
Истински живи као биће друго!...
Мени се чини!... Но, кад занос мине
И разум с вриском будну јаву позна
– Колико суза, кол'ко бола грозна
Та ноћ чекања за ме биједна крије!?
– Ах, у том трену чини ми се – ћутим,
Да све око мене и у мени мрије.
Неапољ, 1903.
Јаков Шантић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар