Бoшко Томашевић: СЕЗОНА БЕЗ ГОСПОДА

40.

Живиш насупрот мени
Господе
пролазиш
цвета лед у
опиљцима зазимеле траве
ја лежим на дну
сени Твоје
на дну плавети Твоје
скрутнут и непомичан
и такав желим да будем
у часу долажења нечије душе
кап
на потопљеном одјеку ковчега
глорија
у нечијем даху
Теби
насупрот.

Вила Валберта,
Фелдафинг, 16. IX 1997

Бошко Томашевић

/Преузето из СЕЗОНА БЕЗ ГОСПОДА, На тему “In hora mortis” Томаса Бернхарда; Светови, Нови Сад (1998.) — ISBN: 86-7047-305-4/

Мирослав Б. Душанић: Хилдесхајмски мурали 3

Бошко Томашевић: АРХИВ

ISBN: 978-86-515-0361-3 

СВЕТЛОСТ ДАВНИХ ДАНА

Песничко казивање доводи ствари у присутност која је казивање само. Оно кроз тумачеће разумевње даје свет такав какав се он у својој присутности нама даје. Песништво је онтологија у најизворнијем смислу речи: говор о бити битка бића. Стога оно увек има посла са нескривеношћу. У њему срећемо давне дане света који се показују као један једини дан. Сâм песник је чувар тих дана. Његово Својствено је да прибира те дане који јесу и његови властити. Песникова приватна историја огледа се у светској, као и обратно. Светлост која пада по протеклом иста је светлост која обасјава присутност и чистину.

НАГНУТИ СЕ над почетак.
Нагнути се, припити се.
Ту нема Бога.
Само се раме уз раме
пресеца дах
најнепознатијег,
најближег благослова
и ломи
споља и изнутра
лаки смртоносни
почетак.

(1991)

Бошко Томашевић

 Фотографије: Мирослав Б. Мишовић

Бошко Томашевић: Нови плодови похода

Јуродива књижара (2010)

Највећи нико

Хваљен буди Нико!
То је оно што сам најмање
желео да будем
али сам лако постао.
Бог ме је наградио
због издашности мога гађења
због упорности мога презира
и доследне захвалности упућене
кланицама почасти
које су ме на свом походу
заобишле.
Хваљен буди Нико!
Ти си сјајна
ограда
спрам Таштине
која ме није мимоишла
ти си бољи лепши
живот
од живота
дар оног утешног нонсенса
коме се моле хорде успешних
и цивилизације палих и разроких.
Хваљен буди Нико!
Био си моје последње очекивање
прво "зашто" мога пута
али сада смо
обојица задовољни.
Тако је тихо око нас
смејемо се под првим липама
предвече шишамо траву у нашем врту
понекад нас изненади
топла летња киша
мирис прошлих дана и
као и увек
неочекивани дар живота
бољи од нас
правичнији
онај који уме
да разбије мрак
и да држи наш пут
правим
и у возном стању.

Инсбрук, 7. јуна 2008.

Бошко Томашевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: ИСТИМ СТАРИМ ПУТЕВИМА

ИСТИМ СТАРИМ ПУТЕВИМА

Када се будем враћао
тамо бих се вратио
истим старим путевима
у било који далеки дан
тамо бих се вратио
у дан у коме сам био
свеједно у који
пре
или
после
вратио бих се
у било који далеки дан
истим старим путевима.

Бошко Томашевић
(Кораци, 7-9/2014)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: Све више и више знам да сам све мање и мање жив

Све више и више знам да сам све мање и мање жив

Све мање постојим
искључени су ми сви апарати
за свет
на кога сам био
привремено прикопчан.
Било је доста
рекли су.
Свет је отишао
окружили су га нови џукци
нове пичке
свежи шљам
нове осокољености
путеви угажени
молитве замољене
лифтови вуку ка небу
багери копају
иста пролећа
исте гробове
сличности се не примећују
и то је трагедија
лишћа
и људи.
Нема света
око ове
подеротине
нема ме.
Било је тако и пре
свет никада не стари
постојане оргије и сигурне агоније
се не умарају
све скаче око тебе
ти не постојиш
или једва
да кажеш ово
да поновиш оно
још једино ваздух те разуме
и равнодушност
која је постојала
много раније но што си остарио
и која ће наставити да путује са тобом
гледаћете заједно исте пределе
истих људи
истог света
истог заслуженог
уписаног
непостојања.
Све више и више знам да сам
све мање и мање жив
све мање
да поново кажем ово исто
без подизања гласа
без закерања
без просипања горчине
на планове једног
утешног нонсенса
чијег су лика
цркве пуне
– баш као и мога.

Инсбрук, 29. децембра 2008.

Бошко Томашевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: Многи се писци труде ....

свеска 5-6, 2009.

МНОГИ СЕ ПИСЦИ ТРУДЕ ....

Многи се писци труде да буду
сломљени празном славом
да их дотуку награде
пузе да се довуку до врата националне Академије
да би иза истих
притиснути тамошњом свечаном тишином
коначно умукли.
Велика књижевност налази се
изван институција
велики писци бораве
расути у пустињама
тајанствени Бланшои
ћуте у мишјој рупи
апартни Сиорани скупљају се
на гробљима
велика књижевност пише се
за институцију књижевности
за обичног човека
смиреног и склоњеног
изван таштине данâ
и гламура постојања.
Писање захтева ћутање
и читање.
Још и више
писање захтева Никог
скелет
чије су смрзнуте очи
упрте у ствари
које су способне
да одговоре на
бесконачно давање
ћутањем.
Стога ћутимо
постанимо као ствари.
Као њени девичански
увојци.
Много штошта није добро
у Академији
много штошта налази се на мети
барутног пуњења сумњиво великог Нобела
бројне славе су плева
која ће ми добро доћи
да обложим моја врата
као Пруст плутом своја
да бих у тишини
разумео говор ствари
продирући тако
до дна заблуде
док се зидови славних
урушавају као зидови кула близнакиња
и нема закона
безумљу таштине
коју чине.

Бошко Томашевић

Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: Године којих нема

Године којих нема

Било је пуно година
којих нема
савршено источених
до сваког краја источених
посве непостојећих
са Богом непостојећим
са нама непостојећима
у каквој год божјој прилици
непостојећима
са временом које је протицало
кроз време
кроз врата
са ''мртвима који су још живи''
у тој мемли збивања
токова
причања
тежине
и
нежности.

Било је пуно година
савршено прошлих
мораш живети са њима
посут витлејемском сламом
а никакда ниси био
ни човек
ни бог
но трн тамо негде
кога си пустио
да се догоди земљи
попут мириса руже
и
мириса пролазности.

Лопта што лежи у башти.

Човек који лежи на одру.

Беч, 22. децембра 2012. / Нови Сад, 4. јануара 2013.

Бошко Томашевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: Начело горчине

Начело горчине

Није било вредно ово
гледање живота
черечење поклоњених дана
сусрети са разулареним хордама
оцеубица
гладних туђих бесконачности
нагрижених сумњивим
ликовима меса
усхита и муцања.
Није било вредно
гледање овог живота
чучања заједно са стварима
у угловима предвиђеним
за Крст
и расејана стања
меланхолије и егоизма
у сатима од којих
не настају дани
нити месеци
но само покретне пустиње
расејавају тежње
према острвима Ничега
према архипелазима који скривају
нове уздахе
нове архипелаге
плеонастичног трајања
у исто таквом свету.
Није био вредан труд материје
да ми испостави рачун
за гађења
која нису морала бити ја
а била су
целог мог живота
док чекам нешто што не
би био живот
нити било каква друга
Неодређеност.

Бошко Томашевић

Мирослав Б. Душанић

Бошко Томашевић: Дилувијална пракса поезије

Дилувијална пракса поезије

Многи писци пишу
у сутерену времена
верују да исторуја постоји
трче кроз њу
памте датуме
скупљају кишницу
за прање сапунице векова
и никад не излазе из
сопственог дворишта.

Авлијски писци пишу
у авлији по авлији за авлију
углавном су једни с другима на ти
познају се још из 
бољих а опаких времена
социјализма рецимо
награђивани онда
нашли су новог господара
за своје нове риме
с укусом мита и паљевине
за дуге приче од Сизифа и назад
згодних за окупљање
клана ошишаних
а недокланих.

Време нема ништа против њих
време је мазно и увија им се
под ногама
но можда против
има естетика.

Авлијско лепо
не познаје правило лепоте
али се зато искушава
на правилима историјске:
на губилиштима
на стратиштима
на бојиштима овог или оног поља
без жита и без булки.

Они знају куда иде време.

Њихова дилувијална пракса поезије
води их Кромањону
пролази поред Стоунхенџа
спушта се као река понорница
у пећине Горгоне

спаја се негде са путем за Аушвиц
и иде још даље у
будућност
дилувијалну
или постисторијску
видећемо.

(Инсбрук, 23. јун 2009.)

Бошко Томашевић